Zovite me Pinokia

Bonus one

"Spremio sve govore?"

Tačno nisam trebao ni da se javim, shvatam, bacajući upravo zguzvani papir u kantu za smeće.

"Zar ti zaista nemaš ništa drugo da radiš?" - pitam kada se nasmeje očigledno čuvši gužvanje papira.

"Ne. Ne baš." - čujem, iako pokušava da prikrije, smeh u njegovom glasu.

Ućutim čekajući da dođe do poente. Doći će do nje, pa, eventualno hoće. Ali svakako brže ukoliko ga ne podstičem da non stop skreće sa teme na temu.

Uzdišem misleći nešto o tome kako sam proklet imajući njega za prijatelja, a onda se nasmejem jer shvatam i da mi je nedostajao i da je jedina svetla tačka u ovom bogom prokletom mestu.

"Misliš na to koliko me voliš? " - govori tren pre nego što telefon sa mog stola ponovo ne zazvoni, zbog čega mogu da se napravim kao da me ne poznaje.

Spuštam ruku na slušalicu, ali ne pre nego što on ne počne da brblja.

"NE improvizuj. Drži se plana, i govora koji si bacio malopre. NE koristi se teško stečenim informacijama. BEZ ucena, najmanji je problem napisati još jedan ako ne pristane. I, zaboga, BUDI PRISTOJAN."

Predobro me poznaje, prokletnik.

Pohvatam sve to samo zahvaljujući dugogodišnjoj, iscrpljujuce napornoj obuci i treningu. NE ŽELITE da vam on sve ponavlja opširnije, verujte mi na reč.

" Uvek sam pristojan. "-naglašavam i čujem njegov komentar iako spuštam mobilni a dižem slušalicu.

"Reci to nekome ko te ne zna."

Uzdišem.

"Ponovo ja,gospodine." - govori Dejna, njen ton glasa zvuči kao da očekuje da pitam zašto opet ona ali je preduhitrim.

"Dugujem ti, Dejna." -

"Pa, hvala, gospodine." - govori ona, očigledno smeteno.

"Hvala tebi" - govorim, i pošto razmislim trenutak ili dva treba li da dodam nešto samo spuštam slušalicu.

Šta sada? - mislim (opet)

"Znaš da to neće upaliti, zar ne?" - jedan dugi ludi tren sam ubeđen da sam počeo da čujem glasove pre nego što shvatam da je to ustvari Nik iz mog mobilnog, očigledno nije prekinuo vezu. Dižem mobilni da bih mu odgovorio.

"Ponekad se pitam gde bih sada bio da ti nisi tu da mi popuješ i teraš me da preispitujem svaku i najmanju odluku koju donesem."

"U zatvoru. Ili pod zemljom." - odgovara spremno.

"To mi nije uteha, znaš?"-

"Znam." - nasmeje se a onda ućuti, da bi se uozbiljio - "I, naglašavam, ovo je veoma loša odluka. Postoji milijardu, ili bar ono tipa DVA bolja načina da se ovo reši." -

"Da, ali postoji li neki koji me neće dovesti u zatvor, pod zemlju, ili na trenutno najbolje mesto - Zavod za zapošljavanje? Zbog čega bih verovatno morao da na duši nosim četiri užasna, i užasno teška života? -

Tišina. Divno, i treba da se podsetimo da ovo nije hir ili neka igra već ozbiljna stvar.

Uzdišemo oboje.

Dobiću moždani udar. Da li se to "dobija"?

"Pa, svratim posle da ošacujem tvoju novu gajbu." - govori odjednom, a ja posle trenutnog iznenađenja osetim neizmerno olakšanje i zahvalnost.

"Možeš li, molim te, da prestaneš da se izrazavaš kao svaki drugi maloumnik?"

"Ja sam IN, tebra." - samo tako prekida vezu, pa ne stignem da prokomentarisem kako to nije bilo "IN" ni u prošlom veku a kamoli sada.

Da je sada tu, postoji 100% verovatnoce da bih ga gađao ovim telefonom.

Uzdišem duboko.

U redu. Koliko je vremena prošlo? Da li je stigla do svoje kancelarije? Kako ovo da uradim?

Da odšetam do tamo? NE , ne, glupa ideja (optužujući pogled na rugajuca vrata). A ko tek zna i kako bi ludača na to reagovala.

Sa ovim škrtim informacijama do kojih je Sveti Nik došao, definitivno je tajni agent, ili će me ubiti na licu mesta u slučaju da je begunac od pravde i zakona.

Ko me i natera da napravim glupi Fejsbuk nalog? Pa Nikolas, ko drugi, izdajica roda svoga.

Ali nije me Nik naterao da prihvatim ovo radno mesto, na kraju krajeva, za sve ovo sam kriv samo i isključivo ja.

Prestani da vodiš unutrašnji monolog i saberi se, čoveče, u redu? Može? Hajmo, tri...

Ponovo uzdišem duboko.

Četiri.

Ispravljam se, bespotrebno po navici nameštajuci kravatu pre nego što dižem slušalicu, u isto vreme izvlačim parče papira sa brojem koji mi je Nik nabavio. Kako je uopšte to mogao iskopati sunce mu špijunsko?

SAD.

"Džordžia Nikson, kancelarija pomoćnika, izvolite?" - na tren me zbuni glas jer zvuči kao telefonska sekretarica. Ne ona automatska, neka prijatna, umirujuće verovatno lepa sekretarica.

"Tebe tražim, Džordžia." - govorim to, zapravo sa olakšanjem.

"Lju..." - odgovara glas odmah potpuno drugačijim tonom, prekidajuci se posle tog sloga.

Sada upravo shvata, kladim se, što znači da ne treba tom tajnom agentu dati vremena da se snađe.

"Možeš li da dođeš do moje kancelarije?"

"Janezna--" - pauza, ovo je lako, nisam imao za šta da brinem shvatam- "Ovaj...Šta? -

" Lako ćeš ih naći, na njima piše "Direktor". "-govorim, nadam se, opušteno ali ne zastajem, ne dam joj da razmisli i dodajem najozbiljnijim glasom koji mogu da proizvedem. -" Obavesticu Kloi da te odmah pusti. "

" Odmah. "- odgovara istog trenutka.

Zamalo dodam nešto, nešto poput" I dođi sama i nenaoružana " ili" Znaću ako pokušaš da me prevariš" ali se grizem za jezik i spuštam slušalicu što brže mogu.

Ustajem sa stolice, osećam napetost u mišićima ne samo od toliko sedenja pa se okrećem ka prozoru ne znajući kud ću sa sobom. Usput bacam pogled na zguzvani papir u kanti za smeće.

Ma, improvizovacu.

"Saberi se, tebra." - mrmljam sebi u bradu, u vidokrug mi ulaze vrata od toaleta - "Ti da ćutiš tamo."

Lud sam, to je to. Pričam sa vratima.

Nikada nisam bio dobar pod pritiskom. Ili beše jesam? Koji od nas je pucao kao zvečka pod pritiskom?

Dođavola, mora da sam omekšao, baš ti hvala mama. Nekad sam morao da ubijam za hranu, a ti mi je sad serviras na tacni. Dobro, ne baš UBIJAO, ali svejedno.

Iz misli me trgne što čujem, siguran sam, korake iz hodnika da se približavaju.

SAD se saberi, ali zaista zaozbiljno. Koncentisi se.

Zašto si ovde? Zašto si prihvatio premeštaj, da ne bi dobio šut kartu? Podseti se.

Zato imaš osećaj da si uleteo pravo u pažljivo smišljenu zamku. Zato ti treba glupa mala lažna veza, da bi to rešio.

Ili samo pogoršao.

ILI REŠIO.

Dođavola, i dalje sam gladan.