DA LI ME SE SETIŠ✔u prodaji

Odluka

-Odlazim - vrh olovke je samo skliznuo sa hartije i napravio ružnu krivudavu liniju. Prsti su samo stegli jače hemijsku olovku kojom sam do tada pisala, progutala teško i spremala se na monolog koji sledi.

-Odlazim, čuješ li me? - Dragan je povišenim tonom želeo da privuče moju pažnju. Uspeo je, zna jer sam podigla pogled sa računa koga sam upravo završavala i uprla tup pogled u prozorsko staklo iznad radnog stola. Ravnodušno i mirno sam buljila u jednu zamišljenu tačku i čekala njegov dalji govor.

-Nemaš ništa da kažeš? - glas mu podrhtava iako pokušava da deluje odlučno i smireno, znam da mu je teško i da mu je sve ovo previše bolno, znam da ne misli tako i da ne želi da ode, ali... Svaki put isto i već mi je muka od tog njegovog zastrašivanja i izigravanja paćenika.

-Ćutiš, kao i uvek, samo ćutiš - uzdahnuo je i znam kakvo mu je sad lice, znam da se lomi i da ma šta da kažem ili uradim neće promeniti svoju odluku. Osećam u dubini duše da je sad stvarno istina.

-Nevena, kaži, reci bilo šta - trgnu me njegove ruke na ramenima, trese me i ja se samo izotmem i naglo ustanem. Odem na drugi kraj sobe, prekrstim ruke i samo ga posmatram stisnutih očiju. Prilazi mi i vidim molbu i kajanje, vidim tugu i žalost vidim godine zajedničkog života, vidim, ma šta vidim u pičku materinu... Ne vidim ništa, jer nisam mogla, nije mi dao, nije nikad dozvolio... Vidim ono što mi je on nametnuo, film koji je on izrežirao, i kome je on dao naslov, naslov koji me svakog dana kljuca u mozak i ne da da mislim.

Suze mi krenu, suze koje sam godinama skrivala, držala ih tu negde u grudima, bolele su, ali sam bila dosledna njemu, ljubavi i braku. Odrekla se svega, pa i njih, zarad mira i spokojnog života, osudila sebe na ljubav, kako je on nazivao zatvor u kome sam ja provela dugih pet godina života. Samu sebe sam prisilila i naterala da živim u toj zajednici, jer nisam imala kud, nisam imala pruženu ruku, zagrljaj, nisam imala ono pravo osećanje, nisam imala onog pravog koji je trebalo da bude tu za mene, nisam imala oslonac nisam imala nikoga ko bi stao uz mene i rekao mi da će sve biti u redu. Nisam imala nikog, sem njega...Uverila sam sebe da je to put kojim moram da idem, da tako živi veliki procenat žena, da je tako u današnje vreme, da nije sve med i mleko, da se mora nešto i žrtvovati da bi se održao brak i harmonija. Lagala sam sebe, verovala u svoje laži da sam udata za čoveka koji me obožava, da ga volim i da smo mi u tako skladnom braku da bolji ne može biti.

-Zašto plačeš, trebala bi da se raduješ, konačno ćeš me se osloboditi - podiže glavu ka plafonu i glasno se smeje. Od tog smeha mi prolaze žmarci telom i osetim naglu hladnoću, znam šta taj smeh znači, slušala sam ga skoro svakoga dana, slušala i ućutkavala sebe, govoreći da tako mora, da sam ga sama birala i da moram da izdržim.

-E, Nevena, Nevena, ne znaš ti šta je muškarac, pravi muškarac, onaj što viče, a ne priča, onaj što udara, a ne mazi, onaj što se kurva i sve daje drugim ženama, onaj što svake noći dolazi pijan i smrdi poput najgoreg beskućnika - da ne znam, ali znam nešto drugo, mnogo gore od takvog muškarca.

-A ja, ja sam te držao kao malo vode na dlanu, udovoljavao ti, sve ti želje ispunjavao, vodio te gde si poželela. E moja Nevena - seda i rukama prekriva lice. Gledam ga i dok se tresem od nečega, a i sama ne znam čega proklinjem dan kada sam ga upoznala.

-Sve si upropastila, sve... - skače , takvom brzinom mi se približava i hvata me za ruke pa povlači grubo ka sebi - ali došao je kraj. Odlazim i nema više nas. Jesi li me čula? - izdere se i nabi mi se u lice. Osetim miris alkohola i znam da će sutra dopuzati kao pas i moliti me da sve zaboravim kao i mnogo puta ranije. Ali ne u njegovim očim vidim prezir, vidim gađenje, vidim odluku.

-Gaduro jedna, nikada me nisi volela, nikada...Nikada me nisi pustila tu - prstom upire u mesto na mojim grudima gde se nalazi srce, probada me njim...Boli, ali trpim, trpim kao i hiljadu puta pre toga, ali sa razlikom jer je sada sa prstom dok je pre bilo rečima - zato idem ne mogu više ovako i ako te volim.

-I nemoj, idi! - viknem samouvereno, ne znam otkud mi hrabrost, usta su valjda isuviše umorna, duša je umorna, telo je umorno, mozak mi je već i previše umoran i reči su same našle put i izašle iz tog tela, koje je postalo samo ljuštura bez osećanja.

-Znači u pravu sam, jedva čekaš, imaš nekog, varaš me, znao sam, znao sam, a ja budala - zamahne rukom i obori me tim udarcem. Kako padnem samo stegnem kolena i privučem ih i tako zgrčena ostanem da ležim.

Bol udarca njegove šake po mom licu nije bol iako je prvi put da me je udario, to je mrvica, to je tačkica koja se i ne primećuje u moru boli izazvane ponižavanjem i uvredama koje sam svakoga dana trpela svih ovih pet godina.

Nasmejem se srećno, nasmejem se moćno, nasmejem se jer znam da je ovo kraj mojim patnjama, znam...

------------------------------

Niki

15. 06. 2018.