Zavet

Zavet 13. deo

-Do tamo moramo na konju...nadam se da znate sa konjima.

-Znam...ali supruga...

-Vas dvoje ćete na ovom vrancu jahati zajedno a dorat je moj. I sa vama ostaje kao prevozno sredstvo do sela. Do Midelta imamo auto koji vam možemo posuditi ako želite u nabavku ili da izađete.

Stajala je zgranuta gledajući raširenih očiju ne verujući da će morati jahati. U životu nije imala prilike biti u blizini konja a kamo li jahati. Užasnuto pogleda u Isaka i reče.

-Ja bih pešice...nisam nikada dotakla konja.

On steže vilice, njega niko nije pitao da li hoće ili ne, preseče je pogledom i odgovori.

-Ne...ja ću te držati, shvati ovo kao izazov. – osmehnu se krajem usana i oku mu blesnu iskra zadovoljstva.

Krenuli su polako prema uzvišenju...sedela je ukočeno pokušavajući da ga ne dodirne i ako je bilo ne moguće. Osećala je njegov miris, ruke koje joj dodiruju i dah na vratu. Njegova toplina grejala joj je leđa i izazivala izdajničke žmarce...gorela je u licu i jedva disala od lupanja srca. Svo vreme je ćutao i namerno mučio. Bila je u njegovim rukama nemoćna da bilo šta promeni. Uživao je u pogledu na jedre grudi koje su podrhtavale ispod svilene bluze, zažareni obrazi su govorili da je i te kako svesna njegove blizine. Dodirnu joj ruku, bila je hladna kao led. Poklopi je šakom i šapnu na uho.

-Opusti se...životinja oseća tvoju napetost, iza ovog prevoja je uska staza a ispod nas ambis od trideset metara. Vrlo je važno da me pratiš i prepustiš se...ako se bojiš pokušaj skrenuti misli gledajući dolinu.

Klimnula je glavom prebledevši pri pomisli na provaliju, činilo joj se da su inače visoko od zemlje, ljuljala se i imala utisak da će svakog trenutka pasti. Strah je bio jači, nasloni se na njega i zažmuri. Telom je prođe vrelina i nalet strasti...dah joj se prekidao pri svakom dodiru. Osećala je snažne grudi na svojim leđima i otkucaje njegovog srca... bila je sigurna i zaštićena, on je njen i ako više nisu bili supružnici. Nežno je klizio dlanom niz njenu ruku i obgrli je oko struka naslanjajući obraz na meku kosu. Sve više je bio uveren da je Tarikov predlog bio najbolja odluka koju je doneo.

Iza šumarka se pojavi mala bela građevina sa basamcima. Kućerak naslonjen na planinu sa dvorištem koje nestaje u ambisu iznad predivne doline. Pogled je bio izvanredan, procvetale jabuke sa cvetovima belim kao sneg izmešane zelenim pašnjacima i smaragdnom bojom reke koja je blistala na Suncu. Čist vazduh je imao miris poljskog cveća i divljeg šipražja okupanog jutarnjom rosom. Siđe sa konja i dohvati je oko struka, povuče je naslonjajući je celom dužinom na sebe. Utopi svoj pogled u njene oči...sva nežnost se ogledala u njima, sva čežnja se stopi u jedan trenutak dovoljan da se nikada ne zaboravi.

-Gospodine, stigli smo...ovo je raj na zemlji. Uživaćete! – Nijaz doviknu krenuvši uz drvene stepenice.

Išli su za njim i uđoše u mali hodnik koji je vodio u dve prostorije. U jednoj je bila kuhinja sa šporetom na drva...stolom i četiri stolice. Uz prozor mali divan ne veći da sednu dvoje, prekriven ćilimom. Zavese prozirne od čipke na prozoru koji je gledao na drvljanik i pomoćnu zgradu. Druga prostorija je bila spavaća soba sa starinskim krevetom za dvoje i mnogo manjim od francuskih ležajeva, orman od punog drveta sa berberskim duborezom. Ogledalo na zidu sa komodom na kojoj je stajala korpa sa crvenim jabukama. Na drvenom podu od dasaka krpare boje trave sa plamenim šarama. Širio se miris eteričnog ulja kojom se premazivalo drvo dajući mu mat notu. Nijaz priđe malim vratima i otvori ih.

-Ovde je kupatilo...malo je modernije od ostatka kuće. Ima tople vode koja je povezana sa peći u sobi. Ima tople vode za tuširanje. S obzirom da je ovde planinska klima moraćete ložiti, drva su vam napolju. U kuhinji je mala ostava sa namernicama. To bi bilo sve. Da...zaboravih, na stolu vam je pismo od gospodina Tarika sa uputstvima i brojem mog telefona.

Nijaz se pozdravi sa njima i uzjaha konja, osmehnu se i mahnu nestajući iza šumarka. Isak priđe stolu i otvori kovertu.

Dragi moji...verujem da je ovo velika promena u vašem načinu života ali potrebna da bi spoznali sebe i upoznali osobu sa kojom treba provesti čitav život. Nemam odgovor niti čarobne reči koje bi donele potreban odgovor. Muškarac je kao talas, svoju veličinu i snagu dostiže kada ugleda obalu (ženu). U njemu je sva jačina boje i snage, strast koju ne može kontrolisati jer to je želja i žudnja koju samo žena može izazvati. Moć da je posuduje svakim delom svoga tela udovoljavajući potrebi koja mu kida utrobu je iskonska i večna. To je samo trenutak koji nestaje kada udovoljimo sebi uronivši u njene čari. A posle? Šta ostaje? Praznina. Ljubav nije trenutak i ne nastaje u plamenu, ljubav se čeka, ona je vredna samo onima koji su u stanju pobediti sebe u strpljenju...nastaje od pogleda, nasumičnih dodira...spontanog traženja u moru drugih. Dolazi polako i nastanjuje se u naše srce, kruži u nama u svakoj kapljici krvi...zaposeda dušu. Ona je potreba, ona je strast, želja...ona je poštovanje, razumevanje, tuga...svaka suza, strah od nestanka, dah koji nam je potreban da bi živeli. Jaka i postojana nastala vremenom, nastala u priznavanju svojih i njenih grešaka...nastala u opraštaju i zadržana u svakom trenutku. Žena je magija koja krije čaroliju...ona je kao najlepši instrument koji nema vrednost ako ga ne znaš svirati. Ona je sva nežnost, ona je tanana zbog osećanja i svojih emocija. Svaka suza je njeno pokazivanje duše koje želi dati voljenom muškarcu...lepota njene ljubavi je u tim krhkim dlanovima koje zaroni u tvoju kosu u laganom hodu dok ti prilazi.... u vlažnom pogledu. Ona je ljubav!

Voleo bih da je spoznate i doživite onako kako je dato, otvorenog srca i čiste duše. Spojila vas je i vi ste od nje okrenuli glavu ne priznajući je...zažmurili i pobegli. Za nju se treba boriti, za nju treba živeti jer je vredna svakog trenutka vašeg života....želim vam svu sreću, čika Tarik.

Stajao je čitajući redove dok su mu igrala slova, krv mu je ključala u venama...sve je bilo tako jednostavno, svaka reč je bila kao melem na ranu. Podiže pogled i potraži je...naslonjena na prozor posmatrala je igru lišća divlje trešnje. Ona jeste sve ono što piše u ovom pismu, ona je ta a izgubio je zbog predrasuda i ponosa. Kao da je osetila njegove misli okrenu glavu i upi pogled u njegove oči uranjajući u njihovo plavetnilo. Nežno lice obasja svetlost koja ga zaseni lepotom, steže ga u grudima...želeo je, hteo je posedovati satima, mesecima...čitav život. I jeste...trebalo je vreme da joj pokaže sebe.