Amelia-60 dana za spas-štampana📖

8.

"Izvinjavam se. Totalno neprofesionalno. Uđite. Hoćemo zajedno ili odvojeno?"

"Ja mislim da je bolje odvojeno, a Lizzy?"

"I ja isto mislim. Mogu li da odem u neku drugu sobu? Ne želim napolje da me prepoznaju?!"

"Evo, uđi u ovaj nastavak, to je moj privatni kutak. Imaš sve tu, možeš da skuvaš i kafu, čaj..."

"U redu, hvala ti Sem."

"Alex, čoveče, zamalo da se obrukam pred Elizabeth Burlington! Znaš li ti ko je ona?"

"Ona je moja sestra. I to mi je jedino važno."

"Jeste, ali ona je fenomen, devojka koja najduže ostaje kao Viktorijin anđeo. Ja sam oduševljen!"

"Možemo li da počnemo naš razgovor? Kad budeš sa njom pričao ti se oduševljavaj!"

"Uh, baš si namćor. Da čujem, šta ima novo? Kako je devojka?"

"Dobro je."

Skoro sat vremen pričao sam mu o Ameliji. O tome kako se osećam pored nje, kao i o tome da sam je sad jednostavno isključio.

"Dobro. Dopada ti se devojka. To si sam sebi priznao. Sad ne razumem tvoju potrebu da se povučeš? U redu, došla ti je sestra, ali to nije izgovor? I samo da znaš, ta devojka nije obešena na čiviluk pa da možeš da se igraš sa njom kako hoćeš!"

"Znam. Ali neki crv u meni to radi. Jedan deo me gura ka njoj, vapi za njom dok me drugi gura što dalje od nje. Koliko je to sjebano?"

"Nije uopšte. Samo trebaš sam sebi da kažeš, od danas ja sam novi, bolji čovek! Grešiću ali ću se potruditi. Samo napred treba da ideš, nikako nazad da se osvrćeš. Dokle god budeš to radio vrtećemo se u krug a ta devojka neće imati šanse."

Bio je u pravu.
Zato je on bio doktor a ja pacijent.
Zato je on znao kako da postavi stvari, a ja ne.
Nakon što smo se vratili Elizabeth mi je rekla da je pozvala Ameliu da ruča sa nama.
Želeo sam da je vidim. A opet onaj grozni, mali crv, jeo me je iznutra i trulio sve ono dobro što je ostalo u meni. Ako je ostalo.
I sjebao sam.
Sad hodam po sobi kao ranjena zver. Jurim gore dole kao sumanut smišljajući izgovore?! Zašto to radim? Zašto je ponovo guram od sebe kad mi ništa nažao nije učinila?
Zašto odbacujem umesto da je prigrlim, privučem i upijem u sebe. Pogledao sam u laptop i video da nije u biblioteci. Celo popodne ostala je sa Elizabeth, sedele su na terasi i pričale. Izgledale su...toliko se bojim da izgovorim. Nikad neću moći da objasnim kako devojka od 25 godina može da me podseća na devojčicu od 8.
Moram da je vidim.
Moram da je zagrlim.
Moram da se iskupim.
Izleteo sam i krenuo ka njenoj sobi.
Tamo je sigurno. Zbog mene, nigde joj se ne izlazi. Pokucao sam.

"Da?"

"Ja sam."

"Uđi."

To je bila mala prgavica, ruku prekrštenih preko grudi. Zauzela je  odbrambeni stav, dižući visoko i glavu i nos.

Zajebao sam.

"Izvoli?"

"Izvini."

"Ma jeli!"

"Prgavice moja."

Video sam joj pogled. Koliko god da se durila i ljutila, oči su joj zasijale kad sam se naslonio na vrata. Usne su joj se blago otvorile kad je spustila pogled na moje ruke.