Minjina predaja-završena☑️

XII poglavlje

-Od kad radiš to što radiš?

-Ceo život, i deda ti je to radio.

-Kako izgleda živeti u laži?

-Nisam živeo u laži, samo nisam pričao o svom poslu. Tvoja majka je znala i to je najbitnije. Podrška žene je najbitnija stvar, kako u životu tako i u poslu.

-Od kud Mare tu?

-Verovao ili ne sasvim slučajno.  Već dvadesetak godina nisam aktivan, retko na koju misiju idem jer sam mator, ali obučavam klince. Pre neku godinu pozvali su me i rekli da imaju savršenog kandidata za mog naslednika. Dobio sam šture informacije, znao sam da se radi o jednom od najmlađih i najuspešnijih advokata u zemlji, da je u javnosti savršen mladi gospodin, što je u ovom poslu jedna od najbitnijih stvari, imidž tj slika koju serviraš ljudima. Druga informacija koju su mi dali je da se klinac bavi ilegalnim borbama. Nije organizovao, ali je bio neprikosnoveni kralj ilegalnih borbi. 

   Slušam svog oca i ne verujem šta priča. Čuo sam za ilegalne borbe, znam da se papreno plaćaju, al nisam nikad prisustvovao iako sam imao prilike. Jednostavno ne volim takvo bespotrebno krvoproliće. I ne verujem da je moj brat imao udela u tome. Koliko u stvari ja njega poznajem?!

-Klinac je naleteo na nešto krupno i obratio se vlasti. Što je samo značilo da je pošten i pametan. Sam je osmislio strategiju kako da sruše celu ekipu u Srbiji koja je organizovala sve te borbe, s tim što je vlast znala da će se vođa organizacije svakako na ovaj ili onaj način izvući zato je klincu namešteno da ukloni vođu

-Misliš...

-Da, bas to, da ga likvidira. I Mare je to uradio. Mislio je da je tako odužio  dug za svoje sudelovanje u svemu tome, ali nije znao da je time sebi stavio omču oko vrata, jer vlast je kurva najveća a time ga je držala u šaci. Kada sam ga konačno sreo bio sam iznenađen, nije mi bilo svejedno, jednostavno nisam želo takav život za svoju decu. Al on se u tome pronašao, rođen je za to što radi. Njegove taktike su daleko bolje od mojih, njegove sposobnosti i razmišljanja su facinantni. Mnogo je bolji nego sto sam ja ikad bio, ne stidim se da priznam. 

    I dalje sam zbunjen svime što čujem. Ma ni da beknem. Otac i brat su upravo porasli do neba u mojim očima. Koje su to ljudine. I sad

 shvatam svog brata zašto on želi za sve da se pobrine. Njemu je u krvi da brine o drugima. Nadam se samo da će se dići iz pepela. 

-Rekao mi je da ne prljam ruke, da će on za sve da se pobrine. Tata ne mogu samog da ga pustim. Ovde je moja žena u pitanju.

-On najbolje radi sam, tako je istreniran i naučen. On ne postoji, nema ga sve dok ga ne sretneš licem u lice a tad je kasno. Pusti ga, treba mu ovo. Nije mu dobro u zadnje vreme a neće da priča. Promenio se. Sećaš se da je bio najveće spadalo u našoj porodici? Nedostaje mi takav.

-Znam tata, al ne popušta, neće ništa da kaže, ne znam kako da mu pomognemo.

-Pusti ga, on je vuk samotnjak. Sam liže svoje rane. Mene kao roditelja boli više nego tebe, al znam ga moraće sam ovo, šta god da je.

     Slušam oca i znam da je u pravu, samo voleo bih da nije.

-Ostanite noćas ovde, pusti nek se sve slegne a sutra se bori za šta hoćeš. Potreban si svojoj ženi.

-Vži, ostaćemo-

    ....

-Ko si ti, dođavola?

-Tvoj dželat i anđeo tame.

  Strah u očima Makse Ignjovića, onaj iskonski govorio je da je pred sobom ugledao samog đavola. Čovek koji se ponosio svojim obezbeđenjem, svojom neprobojnom svitom, sedeo je u svojoj fotelji u radnoj sobi i umirao od straha gledajući priliku obučenu svu u crno. U jednom trenu zapitao se da li je čovek, nije čuo ni šum kada je osetio hladni metal na svom vratu.

-Šta želiš? Daću ti para koliko hoćeš.

-Pare mi ne trebaju.

-Šta onda? 

-Ništa.

-Kako ništa? Ko si ti? Za koga radiš? Zašto ja?

-Ništa. Niko. Ni za koga. Pogrešna žena oteta.

-Ovo zbog Balšine male? Pa nisam joj hteo ništa samo malo da je uplašim.

-Jesi li znao da je trudna?

-Trudna? Ne, nisam kunem se

-U šta li se ti kuneš kad ni vere ni mere nemaš.

-Ma ko si bre ti? 

-Đavo...

   Bilo je to poslednje što je Maksa čuo, pre nego što se pogled u njegovim očima zauvek se zaledio...