NA METAR OD SRCA 1. Deo

UVOD

Lela kao Lejla

Prolećna noć je postala reska, udahnem duboko miris tek procvalog drveća i zatvorim prozor svoje sobe. Samo što krenem natrag, čujem brata kako lupa ulaznim vratima.

„LELAAAA!", zaurla kao da nije normalan.

„HEJ!!!", viknem dok krećem sa sprata u prizemlje.

Samo što dođem du ruba stepenica, Ivan se stvori zadihan ispred mene. Sa obe šake me hvata za ramena i gleda pravo u oči.

„Moramo nešto da se dogovorimo, životi su nam u pitanju!", ispali bez upozorenja i povuče me u svoju radnu sobu.

Zaustavim dah na sekundu, jer slutim ono najgore. Iako mi nikada nije pričao čime se bavi, znala sam da je moj brat mafijaš i kriminalac. Znala sam da ga ne zovu po imenu, Ivane, već po prezimenu Ikona... Znala sam neke stvari, ali ne i sve.

„Lelo, dušo moja. Noćas... sad... moraš krenuti u Sarajevo", izvadi i fioke stola zapečaćeno pismo, kartice i nastavlja da vadi štosove novca.

„U, Sarajevo?", ponovim kao da sam luda. „Tek tako da krenem?"

„Slušaj, ako želiš da JA preživim, TI, moraš da odeš i sačekaš me tamo. Kupio sam ti stan, imaš nova dokumeta, od sad više nisi Lela Ikonić, već Lejla Halilović, jasno?", ma trepnuo nije.

„Jasno...", ne protivurečim, ne bunim se, na sve pristajem samo da budemo dobro.

„Dakle, evo ti nova lična kata i pasoš, Lejla...", pruži mi dokumenta i naglasi moje novo ime. „Tu ti piše i adresa stana, evo i ključevi, snaći ćeš se." Nasmeši se nežno.

Uzmem ponuđeno i klimam glavom, spremna na sve.

„Ovo pismo!", podiže zapečaćenu kovertu da vidim. „Ni u mislima da nisi otvorila, jasno?"

„Jasno", ponovim i čekam dalje.

„Do tvog stana u Sarajevu bi trebao da živi Tarik Tabaković, Tabak. Nemoj se o njemu mnogo raspitivati, i sve dok se ne uveriš da si ga pronašla, nikom ne pričaj odakle si i šta si, niti kome ovo pismo pokazuj. A, kada se uveriš da si pronašla Tarika, reci mu ko si, i daj mu pismo. On će ti pomoći dok ja ne dođem po tebe", proguta sa mukom. „Ako Tarik vidi da je pismo otvoreno, oboje ćemo najebati, jer neće verovati da si moja sestra", dodade ozbiljno.

„A, gde ćeš ti?", hladan znoj me oblije jer shvatam da neće odmah krenuti za mnom.

„Dušo moja, ja idem na kontra stranu, i kada sve lepo završim, dolazim po tebe. Lejla, sigurno godinu dana neću doći, a možda i neki mesec duže. Mora ovako, srećo moja", priđe mi i da pismo.

Klimam glavom i uzimam i zapečaćeno pismo. Teško udahnem i ponovo pogledam u Ivanove oči.

„Tarik je momak mojih godina, tačnije ima 32 godine koliko i ja, pošten je, častan i dobar. Kada ga pronađeš i uveriš je da je to on, znaj da si u sigurnim rukama."

„Šta se, događa, zaboga?", nesvesno povisim ton.

„Događa se to da moramo da bežimo kako bismo živeli i ne pitaj previše!", zareži. „Zakuni mi se grobovima naših roditelja da tvoja noga neće više kročiti u Srbiju!", iscedi stegnute vilice.

„Kunem se!", odsečno kažem da mu olakšam posao koji ima da odradi.

„Sad, samo uzmi jaknu, obuj se, uzmi tašnu i kreći, jer ti autobus polazi za jedan sat!", uhvati me za ruku i vodi do moje sobe.

„Zar neću poneti nešto garderobe i svojih stvari?", pitam zapanjeno.

„Dušo, sve ćeš tamo kupiti." Pokazuje silan keš koji nosi u rukama. „Imaš i karticu, brdo love na računu, ma puna si kao brod!", nasmeje se. „Bosanko moja lepa!", doda šeretski.