Angelus Peccatum

1

Ponekad se pitam kako bi sve završilo da sam bio tu za njega. Možda danas ne bih bio sam. Možda me danas ne bi plašio zvuk njegovog imena i možda, samo možda bih imao hrabrosti svojoj unuci reći da sam prošao kroz isto što i ona prolazi.

Bilo mi je petnaest godina, njemu isto. Bili smo nerazdvojni. Kad god bi netko od nas upao u nevolju, ovaj drugi bi ga nastojao izvući iz nje.

Nije se često smejao osim sa mnom i tada sam mislio da je to tako zato što sam mu bio poseban, ali danas znam i ostale razloge. Još uvek se dobro sećam svega, znojnih ruku na plesu, suza na njegovim obrazima i zadnjeg dana kad sam ga vidio.

Zbunjeni ste? 

Moj najbolji prijatelj se ubio. Ubio se jer sam ja, iako sam znao kako se on osećao, odabrao jednu Juliju na jednom plesu jednog Valentinova umjesto njega. Ta ista Julija mi je kasnije slomila srce, a on me nijednom rečju nije povredio, nijednim ružnim pogledom me nije pogledao.

Kažu da je bio nesrećan slučaj, da se previše nagnuo kroz prozor. Bio sam i ja kraj tog prozora, znali smo da se ne smemo naginjati. Znali smo i da se ne sme šarati po knjigama iz knjižnice ali u njegovoj su bile podvučene tri reči, nekom tako beznačajne, a meni tako srceparajuće. Voleo sam te, eto što mi je rekao. Voleo sam i ja njega, ali sam bio glup.

I nakon pedeset i tri godine, još uvek me boli. Boli i ne prestaje da boli i bolet će dok mi srce ne stane. Nadam se da ću ga videti još jednom, kada umrem. Ali, ako su raj i pakao stvarni, znat ću da ga neću sresti.

Jer, on je bio anđeo, a ja sam ga vratio na nebo s kojeg je s razlogom pobegao.