Minjina predaja-završena☑️

XI poglavlje

-Da je vežemo?

-Ma jok, ovde nema ništa, nema prozora sem one rupe visoko iznad vrata, nema kud, a i još je u nesvesti.

    Čujem zvuk otvaranja i zatvaranja vrata, korake koji se udaljavaju. Otvorim oči polako, pogledam unutrašnjost prostorije, sve je od drveta, i zaista su u pravu nigde nema prozora. Nema ni nameštaja sem ovog inprovizovanog kreveta i nekog starog smederevca, neko metalno posuđe i to je sve. Pokušavam da nađem nešto što bi mi poslužilo kao oružije al ne vidim ništa. Još uvek sam malo ošamućena od sredstva kojim su me uspavali pa moj prvi pokušaj ustajanja prolazi neslavno. Ko će čekati? Moja najveća mana, nestrpljivost sad je na ispitu. Prvi put u životu primorana sam na čekanje. Legnem ponovo, zatvorim oči i u misli prizovem lik mog ludaka, prizovem sećanje na naš prvi susret, prvi poljubac.... Čekam te živote.... Čekamo te....

             Neša

   Skačem iz kreveta kao oparen, ne mogu da verujem da sam zaspao. Sanjao sam da me doziva, maleni dečak kako mi kaže da ne kasnim. Stresem se od neke jeze i uletim pod tuš. Pokušavam da se saberem i da povratim onu moju hladnokrvnost i pronicljivost po kojoj sam poznat. I znam da moram, Minji ovakav ne vredim. Obučem se i zaputim prema glasovima koje čujem u mom dnevnom boravku.

-Dobro si spavao? 

-Aha.

-Dobro drma sanval, rekao sam ti gazda, moja baba kad popije tri dana spava.

  Čujem nekog momka kako kaže Balši i ukapiram da su me jebeno drogirali. Pa ne mogu da verujem, gledam u tasta koji se samo smeška i shvatim da mi taj čovek nimalo nije jasan. Ja izlude, ma osedeću a on od srga viski i kulira. Kao da mu je sve po taman. zapitam se ko mu je taj Crni kad u njega ima toliko poverenje. 

-Jeli Balša koliko ti zapravo veruješ tom liku, tom Pećancu?

-Kao sebi.

-Stvarno? Ko ti je on?

-Meni niko, dužan mi je, mada ja to ne smatram za dug al on da.

-Za šta dužan?

-Mali mnogo bi da znaš. Nije mi dužan, uradio sam isto što bi i on na mom mestu, al on opet misli da mi duguje za to. Častan čovek.

-Častan ubica?

-Da, baš tako. Slušaj me dobro moja curica će sa njim biti apsolutno bezbedna, na vama je bilo samo da je locirate, a on će odraditi sve ostalo. I ne sumnjam da će je izbaviti ili će poginuti spašavajući je. 

  I šta da kažem na to?! Ma samo nek završi posao daću mu sve što imam, samo neka mi ih vrati žive i zdrave. Pokušavam kafu da pijem al ne mogu, ne ide, neće duša ništa. Samo nek se vrate. Bože opet te molim...

         ....

    Visim na steni, iznad kolibe u kojoj su smestili jednu od žena koje meni mnogo znače. Ljut sam!!! Ljut na život, na Boga. Znam da bogohulim, i nažalost svestno to radim. Moj život je trenutno bez ikakvog cilja, ugasio se pre petnaest dana, tad sam umro. I opet pre tri dana umro sam ponovo. Živ sam, a mrtav. Nema smisla, a opet sve je savršeno jasno. Pogledam u svoje ruke, koliko puta su te ruke oduzele život i nikad nisu zadrhtale. Sad drhte. Drhte već tri meseca. Izgubili smo bitku anđele, pomozi mi da se smirim, da ovo odradim kako treba, da sačuvam to malo stvorenje koje tek treba da ugleda ovaj svet. Ne želim da moj brat oseti ovu bol. Ne želim je nikom. 

   Moje mračno raspoloženje me samo tera da budem efikasniji. Mislim da mi ne treba pomoć mog matorog. Ovi moroni su računali da će im ova vukojebina biti prednost. Zeznuli su se, samo su mom ocu dali prednost. Ne mogu da verujem da ih ima samo dvojica. Baš su bili sigurni da ih ovde niko normalan neće tražiti. Nisu računali na nas. 

 "Malena ovo je za tebe"

                               Minja

 Učinilo mi se da čujem nešto na krovu, kao da se neko kreće. Znam da je konjica stigla. U jednom trenu padaju vrata i kroz njih lik sa rupom na glavi. U trenu se zapitam da li sam ja normalna kad me sve ovo ne potresa. Mislim jesam potresena, ali sam pribrana. Ipak je moj otac bio u pravu, kad tad moja mafijaška krv će proključati. Pa izgleda da je to sad. U kolibu ulaze dva lika sa fantomkama na licu

-Mala jel bi kuci?

-Jesi li ok?

-Dobro sam, i naravno da bih kuci.Samo kome da zahvalim.

  Kako skidaju maske tako ja ostajem bez reci, zinula sam.

                           Neša

 Već ludim, proslo je mnogo vremena od kad nemamo nikakvih informacija o Minjinom spašavanju. Taman se spremam da kažem Balši da krećem sa svojim momcima u potragu za Minjom, kad začujem zvono na vratima. Otvaram i ugledam mog starog.

-Od kud ti?

-Čini mi se da si nešto izgubio.

-Tata nije mi do zajebancije, ajde ulazi prijatelj ti je unutra. Imam obaveze.

-Klinac pomozi bratu i ženi da uđu.

-Kojoj ženi? I gde je Mare?

   I već pomislim da oni mene jebu za sve pare, kad ugledam moju vešticu u kako viri iza leđa mog brata. Noge me izdaju u trenu, kleknu sam i raširio ruke. Moja malena mi uleće u zagrljaj i moje srce je konačno na mestu. Drhtim, osećam suze na obrazima i zabole me što me desetak ljudi gleda kako plačem. Moj svet je u mom naručju.

-Pećanac nisam ni sumnjao, dobro odrađen posao.

-Hvala, ovog puta sam imao pomoć.

 Pogledam preko ramena u oca i brata i zapitam se šta koji kurac?!