Superno Akademy

Uvod

Dejanira pov.(Dejzi)

Zvvvvr zvvvvr
Aaaa jebeno glupo zvono, jebeni glupi ponedeljak i jos gluplja jebena škola. Uffff!!!
Ustajem iz kreveta sva raščupana, i odlazim u kupatilo. Pločice su nesnosno ledene pa trčeći obavljam najosnovniju higijenu. Vraćajući se u sobu pogledam u glupavi sat sa namjerom da mu se osvetim za budjenje, ma za sve da se iskalim na njemu al pažnju mi privuce vreme koje je pokazivao. Super, kasnim, opet! Na brzinu oblačim stvari koje sam sinoć spremila, da dobro ste čuli bila sam dovoljno pametna da to uradim sinoć. Trčeći odlazim da poljubim baku i izlećem na vrata. U rekordnom roku stižem pred gradjevinu koja predstavlja moje mučilište. Školu!!!
Jedina dobra stvar u njoj me čeka na stepenicama. Moja grupa, moj oslonac, moji prijatelji. Na početku prosle godine bilo nas je troje, vremenom smo dobili nove članove od poverenja. Maxim Delkos, Maria i Dean me sa osmehom pozdravljaju.
-ooo, pa zdravo spavalice odlučila si da nam se pridružiš pre velikog odmora a - Delkos mi upućuje njegov vragolasti osmeh jer zna da ja nisam budna pre 9, cesto se desi i da u skolu ne dodjem ranije.
Da se razumemo nisam loš ucenik, šta više matematiku rasturam, samo nisam jutarnji tip.
Slegnem ramenima i promrmljam nerazumljivim riječima"Dobro jutro i tebi kretenu".
On mi upućuje onaj njegov obarajući pogled koji na mene ne djeluje.
"Čuo sam za napomenu, jebiga zao mi je znam da ces nas pobiti ako nisi naspavana" obešenjacki dodaje Maxim, "Mislim nemoj pogrešno da me razumeš dobra si ti cura, al bre ti ubijaš prije 9 ujutro. Potvrdjujem njegovu teoriju kratko zarežuci na njega. Oni svi prasnu u smijeh, a odmah za njima i ja.
" Dobro momci, ajd sad na časove imam situaciju ovde i pozivam se na ženski kodeks" Maria ih lagano gura prema ulazu, oni uz negodovajuće mrmljanje odlaze a mi idemo polako za njima. Ženski kodeks je u suštini pravilo o tajnama izmedju nas i momci moraju da ga poštuju. Čim smo vidjeli da momci polako nestaju iza vrata škole Maria počinje da ciči sa osmehom do ušiju. Verujte mi kad vam kažem stvarno je od jednog do drugog uveta. Na njenom licu mogu prepoznati koliko je uzbudjena, ali čekam da mi sama kaže.
"Pozvao me je ,aaa jel mozes da veruješ, pozvao me je" počinje da skakuće oko mene.
"Ozbiljno, naravno da mogu da verujem ko bi tebi mogao odoleti, pa pogledaj se samo. On nije imao šanse!" naglasav zadnje reči osmehom na svojim usnama, "izludile smo ga zar ne". Moj osmeh dobila zločestu notu, a oci nijansu iskre. Moj mozak nije lako preći znam ja sa takvim momcima.
" Da nije bilo tvog plana nikada me ne bi primetio" oči su joj i dalje svetlucale, " idem da nadjem Dannu i da joj saopštim novosti" trčeći odlazi do vrata, naposletku se okreće i saopštava mi da nam je prvi čas matematika sa uvrnutim izrazom na licu. Odmahujem glavom i smijem se dok polako i sama ulazim u skolu.
Unutra sve vrvi od učenika i profesora, guzva na hodnicima me jebeno izludjuje, a ja jos i nenaspavana. Svojim najbržim hodom odlazim u učionicu matematike i zauzimam mesto u zadnjoj klupi. E mili bože šta doživeh, osim mene u prostoriji je jos 7,8 ucenika, sto znaci da sam jedna od prvih. Uuu majko mila. Uzimam svoj ajfon i slušalice i utonem u stolicu čekajući da prodje vreme. Lejdi Gaga tresti u mojim ušima do se učionica lagano puni. Posle nešto vise od 5 min Maria mi prilazi i vadi slušalicu iz uveta.
"Mislim da bi trebala to da skineš, profesor samo što nije ušao" lagano klimnem glavom u znak da sam je čula i odložim svoj ajfon u torbu. U duhu prvog časa u drugom polugodistu profesor Delok, inace moj omiljeni profa, pušta nas da pricamo medjusobno. Nekoliko minuta pre kraja casa glava me je zabolela, cvrsto sam rukom pritisla sto da su mi pobeleli prsti. Odjednom sam u glavi jasno cula eksploziju. Otvorila sam oci jer je bol jednako kako je dosao tako iznenadno i prošao. Sta koji djavo! Oko mene buka je bila u jeku. Alarm za protiv pozar se oglasio, direktor skole je preko razglasa poručio djacima da se smire i lagano krenu prema izlazu. Oporan miris dima se širio, neki od mojih drugova iz razreda su trčali vrišteći. Masa tinejdzera se ustremila na vrata pokušavajuci sto pre izaći iz ovog pakla. Gledala sam nekoliko trenutaka oko sebe. Podigla sam ruke da spakujem stvari i uzmem ranac, ali me je i sam pogled na moje ruke zaustavio. Ruke su mi bile garave, crne kao najcrnja noc, plikovi su bijelili i nestajali pred mojim ocima, sekunde su prolazile. Šta kog djavola, bila sam u šoku. Misli su mi radile dvjesto na sat. Pa ja nisam bila ni blizu vatri. Onda sam se sjetila eksplozije u mojoj glavi. Pogledala sam u pravcu mjesta gdje je vatra buktala, a u njoj je bio čovjek sa crnom kapuljačom. Imala sam osjećaj da ga samo ja i mogu vidjet, jer je njegov pogled bio uperen u mene. Ustima je oblikovao riječi MOJA i zlo se nacerio. Nesvjesna kako sam dograbila svoj ranac ustala sam i krenula da izadjem iz ovog mjesta. Odjednom mi se zamračilo pred očima, ali u trenutku neko me je zgrabio za ramena i povukao nazad na noge. Okrenula sam se da zahvalno klimnem glavom, ali taj neko je već nestao u bučnoj masi iza mene. Gurnuta sam kroz vrata od strane učenika, nesposobna da se oduprem dopustila sam im da mi to urade. Hitna, vatrogasci i policija došli su na mjesto uvidjaja. Na nosilima su iznosili povredjene učenike i osoblje. Poručeno nam je da krenemo kući i da pustimo njih da rade posao. Potrčala sam. Nisam se zaustavljala već sam trčeći najbrže moguće krenula ka stanu. Kada sam usla kroz vrata suze su mi klizile nis obraze. Kod kuće nije bilo nikoga, sama sam. Spuštam torbu na sofu u dnevnom boravku i trčim u kupatilo. Garež sa mojih ruku spada a ruke ispod ostaju normalne. Počinjem da mislim da mi se samo pričinili, a onda se setim čoveka sa kapuljačom i padam na pod. Bala me zatiče u tom položaju. Brzo me je povukla na noge i zagrlila me. Znala je sta se desilo u školi. Morala sam nekome da ispričam, i želela sam da to bude ona. Srce mi je govorilo da to trebam sa njom podeliti. Videvši u mojim očima šta sam htjela rukom mi je aklonila praman iza uveta.
"Dodji dušo vreme je za razgovor" rekla je tiho sa suzama u očima zbog mene. Videla sam bol u tim divnim očima boje neba istim kao i mojim.
I dalje plakajući sela sam na sofu u dnevnom boravku a ona kraj mene. Uzela je moje ruke u svoje i tiho mi postavila pitanje
"Da li se sećaš, duso, svojih roditelja ili bilo čega pre nego što si došla kod mene?" Odmahivala sam glavom u neznanju zasto me to pita i dalje nesposobna da progovorim.
"E pa sad ću ti ispričati jednu priču, mozda neces verovati u nju, ali shvatices barem sta se desilo danas".
"Bako sta sam ja" pitala sam je drhtavim glasom.
"Duso moja ti si jedan od nas, ti si natprirodni" pogledala je u mene zahtjevajuci da je saslušam. Pokušala sam izgovoriti nešto, ali nisam mogla ni riječ izgovoriti.
"Znam da nije lako da poveruješ, ali to je istina. Našom zemljom vladaju vrhovni od 4 elementa: vodom, vatrom, zemljom i vazduhom. Moja kćerka, a tvoja majka bila je dobra devojka, poslušna i bila je rodjeni natprirodni, baš kao i tvoj deda. Jednog dana tvoja majka se vratila iz akademije i saopštila mi da je trudna. Nikada mi nije rekla ko je tvoj otac, samo je spomenula da je bio jači od nje. Nije želela da se vrati na akademiju, zaljubila se u drugog čoveka i udala se. Ona nije znala mnogo o tom čoveku,a posebno nije znala da nije jedan od dobrih. Kada je saznala poslala je tebe meni, imala si tada 4 godine." smireno je nastavila sa pripovjedanjem svoje priče "tako da je sada na tebe red da ideš na akademiju".
Gledala sam u plave oči boje neba iste kao moje i shvatila da joj verujem.
"Akademiju? Ono kao školu?" pitala sam je.
"Da duso. Superno akademiju. To je škola za sve natprirodne iz celog sveta. Akademija je podeljena u 5 klasa, poredanih po jačini sposobnosti početnika. Koliko vidim tvoja moć je vladanje vatrom, jednim od 4 vladajućih elemenata."
"Čekaj, čekaj bako, ne pratim te. Hoćeš da kažeš da ću i ja ići na tu akademiju?" pitala sam je tražeći dalje objašnjenje.
"Da dušo, uskoro će ti doći pismo, a odmah zatim i pratilac. Da bi odredili gde spadaš moraju prvo testirati tvoje moći."
"Oh, u redu, valjda. Da li je to opasno, šta ako ne prodjem na tom ispitivanju, šta ako nešto pogrešim?" pitanja su počela da sama ispadaju iz mene.
"Ne brini dušo sve će biti u redu" zagrlila me je i sa olakšanjem poljibila u čelo, " potpuno u redu".
I tada je sve počelo. Tada se okrenuo novi list u mome zivotu. Tada se sve promijenilo.