Pokušaj da zaboraviš 🔚

Part 17

- O Bože - pritisnem kočnicu ali kasno.

Pokušavam da podignem glavu ali mi je preteška. Hvatam se za čelo i polako otvaram oči. Gde sam? Je li ovo bolnica? Pokušam da ustanem ali me preseče jak bol u predelu ramena i rebra na suprotnoj strani. Sranje, udarila sam u neki auto, ali bila sam vezana, to objašnjava moje bolove. I ovu čvorugu na glavi, napipavam izbočinu na svom čelu.

- Nije velika.

Trgnem se na poznat zvuk glasa.

- Kako se osećaš? - pita me Oliver dok ustaje iz drugog kreveta. Je li on spavao ovde?

- Ugruvano - priznajem.

- Boleće te rame i rebra nekoliko dana ali trebalo bi da budeš u redu. Pojas te je spasio.

- To im je i namena. Šta se dogodilo sa drugim autom? Jesu li putnici u redu?

- Dobro je, tip je izgubio kontrolu nad autom i prešao u tvoju stranu puta.

- Znači ništa ozbiljno?

- Kako je moglo da bude odlično je - malo se namrštio.

- Koliko sam dugo bila u nesvesti?

- Dva sata.

- To objašnjava mrak napolju. Odakle ti ovde?

- Crni te je pratio. Nakon nesreće izvukao te iz auta i nazvao me.

- Ko sve zna da sam ovde? - hvala Stefanu.

- Samo ja.

- Dobro želim na tome da ostane - ne želim da sekiram nikoga.

- Žao mi je, da se nismo posvađali ti ne bi izašla onako besna i . . .

- Upravo si rekao da je drugi tip kriv.

- Svejedno nije trebalo da voziš.

- Olivere umorna sam. Hvala ti što si se pobrinuo za mene ali to ne menja činjenicu da te ne želim u svom životu.

- Neću te ostaviti samu u bolnici.

- Samo izađi i pozovi mi doktora.

Pogledao me jedan dugi trenutak

- Tvoje oči - tiho je progovorio.

- Napolje - ignorišem prazninu u grudima.

- Pozvaću doktora.

Nakon brzog pregleda saznala sam da ću biti dobro, ali moraću da provedem noć ovde, saznala sam i da je ovo privatna klinika kao i to da je Oliver veoma zabrinut za mene po rečima doktorke. Dobila sam lekove za bolove što sam radosno prihvatila.

Nakon što je doktorka izašla Oliver je ušao. Nisam htela ništa da govorim moj pogled mu je bio sasvim dovoljan.

Seo je u podnožju kreveta podigavši jednu nogu gore.

- Svi ljudi na ovom svetu mogu da misle da moja bol nije prava, svi oni mogu da sumnjaju, mogu da pričaju, nije me briga, nije mi stalo ali ti ... Tvoje sumnje su ono sto mi ne da mira, tvoje nepoverenje me boli a hladnoća u tvojim očima mi ledi srce - jebote. Je li on postao pesnik u međuvremenu? Nije me briga, odlučila sam. Neću progovoriti ni jednu jedinu reč dok on ne ode.

- Moja majka je bila striptizeta i narkomanka, tako je upoznala mog oca, za šipkom. On je bio izbacivač. Spetljali su se, venčali i dobili mene. Odrastao sam po striptiz klubovima u kojima je radila i u klubu u kom je moj otac radio. Niko nije bio oduševljen što se motam tu osim očevog gazde. Posle majčine smrti kažu da se otac malo pogubio, zato nije primećivao da sam konstantno bio u nekim problemima. Godine su prolazile a meni se smešio život na ulici. Kada su ga ubili njegov šef je od mene napravio čvrstu osobu. U početku sam samo učio u trenirao, kada sam postao snažan počeo sam da uterujem dugove za njega i da štitim njegove devojke. On je bio makro. Nije bio najbolji čovek na svetu ali nikada nije dozvoljavao da mu neko bije devojke, kurve, što bi ti rekla - pogledao me. I dalje sam ćutala i slušala.