Gospođica Luda

Prolog

- Gospođice Daglas imate li da kažete nešto u svoju odbranu? – pita me stariji detektiv dok me onaj mlađi samo posmatra. Ne mogu da verujem da sam završila u policijskoj stanici. Ponovo.

- Naravno da imam ali nisam sigurna da vi imate vremena za moju priču – odgovorim ozbiljno.

- Ne brinite imamo mi dovoljno vremena.

- Onda sedite – uputim mu osmeh i ispravim se.

- Sve je počelo onog dana kad sa se spremala da bacim tipa sa mosta. Da me nije pozvala moja majka i izložila mi svoje lude planove ništa od ovog se ne bi dogodilo. Kažite mi molim vas koja to majka traži muža za svoju ćerku koja ima tek dvadesetpet godina?

- Spremali ste se da bacite tipa sa mosta? – pogleda me u čudu.

- Pa da, tako zarađujem.

- Zarađuje tako što bacate ljude sa mosta?

- Ponekad, imam različite metode, nekad ih upucam, izbodem nožem, otrujem, sameljem u industrijskoj mašini, pregazim kolima . . .

- Čekajte malo, vi ubijate ljude? – ustao je.

- Hello, to sam maločas rekla – je li on glup ili gluv?

- Priznajete da zarađujete ubijanjem ljudi? – trepnuo je nekoliko puta kao da je pokvaren.

- Naravno, ponekad ih i mučim ne mogu samo hladnokrvno da ih ubijem, nema tu zabave.

- Vi to radite iz zabave?

- Ne, nego zato što su loši ljudi zlikovci, silovatelji, ubice, nasilnici a neki su samo kolateralna šteta, moram da upotpunim priču.

- Priču? Čime se vi bavite gospođice Daglas? – napokon se oglasi mlađi detektiv.

- Pišem kriminalističke romane. Gospođica Crazy, znam, znam, ime mi je ludo ali u moju odbranu bila sam šašava tinejdžerka kad sam počela sa pisanjem, nisam baš očekivala da ću se proslaviti – izdeklamujem vedro i odjednom se začuje glasno TUP.

- Je li se on to upravo onesvestio? – pogledam u starijeg detektiva koji leži na podu.

- Jebote, nisam znala da sam toliko poznata, definitivno moram da tražim veći procenat zarade od izdavača.