Dani su prolazili, a Aljasku sam vidjao samo na časovima.
Nisam ni stizao da pričam sa njom jer je na časove kasnila, a sa njih izlazila čim bi se zvono oglasilo.
To veče je pljuštela kiša i krenuo sam ka sobi 43 kada sam u trpezariji ugledao Aljasku.Sedela je okrenuta prema prozoru i gledala u kišu, predpostavljam.
Nečujno sam seo pored nje "Kao da nikad neće prestati", kazao sam misleći na kišu.
"Baš tako", rekla je.
Šta se desilo sa onom starom, brbljivom Aljaskom, razmišljao sam nešto.
"Šta ti je, jel sam li ja nešto uradio", pitao sam.
"Naravno da nisi srce", rekla je i to njeno "srce" zvučalo je previše sarkastično i snishodljivo.
Suzdržao sam se da ne zakolutam očima, a ona je izašla iz menze, dok joj se mokra kosa lepila po licu.
Profesor Hajd nam je dao zadatak da svi smislimo po nama najvažnije pitanje u životu i obrazložimo ga.
Trčali smo do spavaonica jer je kiša pljuštela nenormalno mnogo.
"Koje je tvoje najvažnije pitanje", pitao me je Čip dok smo trčali.
"Šta biva sa nama pošto umremo", rekao sam zadihano.
"Zaboga Majsle, ako ne prestaneš da trčiš, sam ćeš otkriti odgovor na tvoje pitanje.Uu eno Aljaske", rekao je iznenadjeno.
Trčala je ka nama i vrištala
"Seronje su mi poplavile sobu.Probušili su odvodnu cev i cela soba mi je poplavljena uključujući i moje knjige koje sam maštala i nameravala da pročitam", plakala je.
Odmah sam se setio Kevina i njegove družine i prvog dana škole...
"Prilično dobro smišljeno.Bog će kazniti nevaljace, a pre njega ćemo to učiniti mi", rekao je Čip, pomalo podlo.
