Let me love you || j.b PREKINUTA

1 Deo

Nisam sigurna šta me je noćas više iznerviralo, da li to što sam izgubila Minu iz vida ili što ova žurka nije onakva kakva sam mislila da jeste. Volela sam da budem na zabavama, nije kao da sam bila glavna jer nisam definitivno imala petlje za to, ali po nekada bih mogla da zaigram sa nekom mojom drugaricom. Na zabavama je bilo glasne muzike i puno ljudi, a ja sam to volela, volela sam da posmatram oko sebe dešavanja.
Itanu je palo na pamet da iskoristi poslednje sunčane dane septembra i napravi žurku na bazenu. Pored toga je pozvao celu školu, mislim da nije bilo osobe koju je izostavio, pa se znalo da će biti gužve. Ko ne bi došao na zabavu koji ogranizuje popularan i bogat momak? Samo onaj koji je sprečen ogromnim problemom ili nije pozvan.
Pa možete da zamislite njihov šok kada je te nedelje ujutru pala kiša i donela hladno vreme. Mina je dobila napade histerije, jer je tokom cele nedelje jurcala po radnjama i tražila novi kostom za kupanje koji joj je isticao obline. Kasnije je i postalo toplo, ali Itan nije stigao da očisti bazen. Tako da od kupanja nije bilo ništa.
A žurka je bila kao i svaka druga koju sam gledala na TV-e, mnogo tinejdžera sa alkoholom u rukama pored bazena, igrajući uz najnovije hitove. Par scena skoro seksualnog odonosa oko mene, i po neki momci koji skaču u bazen i ako im je rečeno da ne smeju.
Stvarno sam se potrudila da nađem razlog zašto bih ostala ovde, ali ga stvarno nema. Nije došao čak i onaj momak kojeg sam odlučila da večeras pitam za ime, a nisam se ni zabavljala. Stojala sam zagnjurena ispod jednog zimzelenog drveta i držala rozu čašu soka od breskve, a čak nisam ni volela breskvu. Ali morala sam da ga prihvatim jer su mi ga gurnuli u ruke čim sam stigla.
Kada sam začula malo dalje od sebe, glasno povraćanje, koje je nateralo da mi se želudac podigne, odlučim da nađem Minu i odem kući.
Krenem da hodam blizu bazena, kako se ne bih gurala u grupu ljudi koji plešu oko njega. Hodam pažljivo, gledajući oko sebe nadajući se da ću ugledati devojku u jako kratkoj crnoj haljini, ali pola njih je bilo u takvoj.
Naposletku je ugledam kako sedi pored dvojice momaka i glasno se smeje, nisam je čula kako to radi več se toliko grčila da sam pomislila da joj nije dobro. Požurim prema njoj kako je ne bih izgubila ponovo iz vida, i odjednom osetim kako zgazim na nesto lepljivo i noge mi poleteše u vis.
Sve što kasnije osetim je da sam pala u vodu, u duboku i veoma hladnu vodu. Usta mi se istog momenta napune njom i ja krenem da mašem rukama oko sebe, ali kao da još više upadam unutra. Mozak mi je stao i jedino što mi se mota po glavi je da ne znam da plivam. Ne mogu da dišem, u trenutku mi telo postane teško. Umreću, i nisam znala da ću tako završiti. Mislim znala sam da će mi to što ne znam da plivam doći glave, i to je to. Kada se potpuno predam i prestanem da pokušavam neko me dohvati za struk i povuče na gore. Nalet vazduha me natera da istog momenta pokušam da udahnem, ali sve što se desi da krenem da kašljem izbacivajući vodu koja me i dalje guši, nozdrve me peckaju. Neko me povlači kroz vodu i ubrzo ne mogu da se trudim i naslonim se na tvrdo rame. Posle par trenutaka me osoba podigne i ja se nađem na hladnim pločicama. Ponovni nalet vode u ustima me tera da kašljem, vazduh mi toliko treba. Pokušavam da otvorim oči ali mi je sve mutno, zatvorim ih.
"Oh, bože, Ema!" Čujem kako se neko dere kroz gomilu, jako uvlačim vazduh u grudima pokušavajući da uspostavim normalno disanje. Ponovo otvorim oči i vidim gomilu ljudi kako stoje iznad mene. Neki momak stoji iznad mene i vidim kako me svetle braon oči bodu pogledm, on kao da pokušava da se fokusiram na mom licu, ali posle par trenutaka ustane i ode. Na njegovo mesto se nađe Mina gledajući me sa ogromnom zabrinutušću. Disanje mi se stabilizuje, ali me sve boli, nozdrve me i dalje peckaju.
"Jesi dobro?" Podiže me, a telo mi je kao mlitavo. Taman kada shvatim koliko mi je hladno, neko joj dodaje ćebe i ona ga prebacuje preko mog ramena. Posle par trenutaka se i podignem na noge, ali shvatim da neću moći dugo da stojim. Tresem se i nisam stabilna.
"Daj, sklonite se, dajte joj prostora!" Neko viče pored mene i ja se ubrzo nađem kako sedim na beloj ležaljci. Hvala bogu, da sam još malo stojala srušila bih se. Naleti hladnoće me potresaju i ja cvokoćem zubima. Mina mi sklanja kosu sa lice. Pored nje stoji još jedan momak sa kojim se smejala malo pre, čini mi se. Oh, zaboga cela sam mokra.
"Ema, jesi li dobro?" Gleda me kao da se i dalje davim, pokušavam da se nasmejem i ne znam da li sam uspala, pogledam u njene oči i vidim kako joj se ispod jednog oka razmazala maskara. Kako bi samo pošizela kada bi znala.
"Jesam, stvarno.." I dalje sam pod stresom, kao da se nisam spaskla. Koliko sam se davila, a kao da me niko nije primećivao. Pokušavam da nađem još jednu mokru osobu, ali je ne vidim.
"Oh, bože kako sam se uplašila, mislila sam da si mrtva!" Viknula je šokirano i zgrabila me je za ruku, njena je veoma topla za razliku od moje, i ja joj se sada iskreno nasmejem, razmišljajući kako je to za malo bila istina.
"Ali nisam, sve je uredu." Gužva pored nas se razišla i osetim se bolje. Ne volim pažnju i ako sam lav u horoskopu. Ko zna šta svi misle o meni.
"Oh, Ema!" Kaže tužno i samo malo me zagrli, vidim kako nam prilazi Itan, na njegovom licu se vidi da je ljut. Mora zato što sam mu upropastila zabavu.
"Jesi dobro?" Osećam kako pita radi reda, mrzim kada ljudi pokušavaju da budu fini, a ne žele. Mina ma steže za ruku, kao da zna o čemu razmišljam.
"Da." Stvarno nisam volela Itana, bio je sav isfeminiziran i nekako lažan, ne znam ni zašto sam došla na ovu žurku. Prvo zato što nisam volela Itana, a on ju je napravio i zato što je žurka na bazenu, a ja ne znam da plivam. Mislim išla sam ja na bazene, ali u sigurnom društvu i u plitkim vodama.
"Pa, samo nemoj više da ideš blizu bazena." U drugom smislu 'ne znam ni šta si radila tamo', znala sam dobro da pročitam šta su ljudi pokušali da kažu dok su ulepšavali rečnice.
"Ne brini se i onako odlazim sad." Kažem čvrsto, gledajući ga kako ga moj stav još više nervira.
"Oh, uredu, ako ti tre.." Prekinem ga kada krene da kaže ponovo ono što ne misli.
"Ne, hvala." Vidim kako odlazi, i shvatim da su ponovo pustili muzilu. Srećom žurka se nastavlja, a ne prekida, zbog mene. Pogledam u Minu koja mi i dalje drži ruku i gleda sa istom dozom brige.
"Slušaj, samo ću da se zahvalim osobi koja me je spasila i idem kući, ti možeš da ostaneš." Njene plave oči me u jednom trenutku pogledaju kao da se upravo setila nečega veoma bitnog i tada mi pusti ruku.
"Jao, nisi svesna ko te je izvukao iz vode!" Zabrinutost je prođe, al zato kod mene radoznalost se pojavi.
"Ko?" Veoma mi je bitno da se zahvalim toj osobi, jer sam stvarno mogla da se udavim. Bila sam tako blizu, a ta osoba se ponela toliko herojski da ću joj biti celog života zahvalna.
"Justin!" Kaže kao da bih trebala da znam ko je to, ali joj ja uputim zbunjeni pogled, na šta ona podigne nacrtanu obrvu.
"Justin ko?" Ponovim.
"Onaj lik o kome sam ti pričala kada smo došli." Prvi momenat mi je sve mutno. Nisam sigurna ko je to, a onda mi se razbistri kada se setim momka koji je sedeo u dnevnoj sobi i pio alkohol. Nije mi bio poznat, a ja sam više, manje znala sve iz naš škole, on mi je čak izgledao i malo starije za našu školu. I naravno da je Mina znala ko je to, jer njoj nije moglo ništa da promakne, a pogotovo ne neka bitna osoba. Tada mi je ispričala o njemu i opisala ga kao nekakvog kriminalca, koji kako sam shvatila po njoj diluje. I ako sam na početku pomislila kako je veoma lep, posle sam stekla ružnu sliku o njemu, a to da je veoma opasan. Nisam očkivala da bi me neko kao on spasio, i nisam sigirna šta da mislim, i dalje smatram da je kriminlaca sa kojim ne želim da imam posla, i ako su to možda glasine jer Mina nije mogla to znati pouzdano, ali svakako je izgledao pomalo odbojno. No, svakako ću mu se zahvaliti.
"Oh, pa, gde je? Moram da mu se zahvalim." Kažem gledajući okolo u potragu sa istetoviranim momkom, ali nisam videla nikoga, samo gomilu devojaka i momaka loji su nastavili da igraju i piju.
"Jesi luda? Nećeš da mu se zahvališ." Kaže kao da je šokirana time što sam joj rekla.
"Naravno da hoću. Spasio mi je život." I dalje mi je hladno, ali bacam ćebe sa sebe. Ustajem i idalje su mi noge klimave. Ali ostanem da stojim, naleti straha i šoka su mi prestali i moram da shvatim da sam živa i da se nije ništa loše desilo, možda ću se samo prehladiti i to je to.
"Ema, on je opasan!"
"Šta je sa tobom, Mina? Ti voliš opasne momke." Zbunjena sam. Stvarno je volela one što su pravile probleme i samo se u takve zaljubivala. Justin je bio i zgodan, ne razumem zašto se njoj ne bi sviđao.
"Ne takve sa mutnim poslovima." Mršti se.
"Razmazala ti se maskara." Kažem provocirajući je i ona zgrči lice kao da sam joj upravo rekla da ima pauka na sebi. Krene da trlja ispod oka i to onog kojeg treba, nasmejem se.
"Zahvaliću mu se."
"Uredu, al ako ga vidimo, ako ne idemo." Izgleda da se ozbiljno plaši, nije bilo tako dok mi je pričala o njemu. Smejala se i merkala ga je kao i svakog momka koji joj je bio lep.
"Ne, pronaćićemo ga." Kažem joj uporno.
"Oh, bože. Ako ga vidimo, onda da, ako ne ićićemo u crkvu i pomoliti se za njega, hajde sada." Ponovo me uhvati toplom rukom i povuče kroz gužvu.

Stojala sam u praznom hodniku i čekala Minu koja je otišla po naše stvari. Bila sam bolje, šok me je prošao i više se nisam toliko tresla. I dalje sam bila mokra, ali kosa mi ponegde bila suva. I da, nismo mogle nigde da pronađemo Justina. I stvarno sam se potrudila, ali nigde ga nije bilo. Čak se i Mina uključila u potragu i prestala da kuka, ali mora da je otišao. Posle nekoliko minuta shvatili smo da od ovoga nema vajde i stvarno sam se osetila loše, nadala sam se da ću mu se zahvaliti, jer je skočio i spasao me je.
Cupkam u mestu, ćekajući da već jednom krenemo kući, noć je uveliko tekla, a ja sam morala da idem suta u školu. Srećom ponela sam pare za taksi, pa nećemo morati da lutamo ulicama. Grizem usne kada u momentu pored mene prođe visok momak. I posmatram jednu ruku koja je istetovirana do pola, a drugu koja je cela. Šokirano poskočim kada shvatim ko je u pitanju, gledam u svetliju kosu koja hoda ka vratim krenuvši da izađe.
"Hej!" Vikenem i nateram noge da požure ka njemu. Bela majica mu je mokra i lepi mi se za čvrsta leđa, on se lagano okrene i pogleda me namrštenim pogledom koji govori da nije srećan što ga prekidam u hodanju. Zelenkaste oči, koje pokušavaju da vuku ka braon su ljute.
"Ja.. Htela sam da ti se zahvalim." Glas mi drhti i nisam sigurna zašto, valjda zato što sam uplašena zbog njegovog pogleda. Možda se kaje što me je spasao. Nisam sigurna, ali njegov stav mi upućuje da nije najsrećniji što priča samnom.
"Zašto?" Obrusi mi i zbog njegovog glasa svaka dlaka na telu mi se podigne.Glas mu je veoma mek, ali u isto vreme i čvrst, a sada kada ga je iskoristio na ovaj način bio je i previše grub.
"Zato što si me spasio. Hvala ti." Iskreno kažem, nadajući se da će njegovo ljuto stanje proći. Na trenutak me gleda kao da imam dve glave, a onda kao da mu nešto sine u očima i skupi obrve, pravivši boru između njih.
"A, to si ti. Da li ti to ne znaš da plivaš i si smotana?" Kaže ne baš oduševljeno, grizme usne kajući se što sam ga pozvala. Možda je Mina bila u pravu, silno sam mu zahvalna što je uskočio u vodu, ali me njegov stav na neki način povređuje, ponaša se kao da sam glupa.
"Ne znam da plivam." Priznam i pocrvenim, ne znam zašto se sada stidim zbog toga, pre mi to nije doticalo, a sada kada me on gleda ubilački, želim da se zakopam.
"Eh, glupačo." Ponovo krene da ide, i ja šokirano rastvorim usta.
"Molim?" Uzviknem kao da m je upravo nešto udarilo, osetim se poniženo na trenutak.
"Rekao sam da si glupa.." Okrene se i pogleda u mene.
"Deca od dve godine zaju da plivaju, a ti? Koliko imaš?"
"To se tebe ne tiče! Stvarno ti hvala što si me spasao, ali ti to ne daje za pravo da me vređeš!" Bes mi kola kroz krv, i želim da ga udarim. Odakle mu ideja da sme da me vređa, ko bi rekao da bi takva osoba poput njega uskočila u vodu da spase nekog. Nasta tišina i on me u jednom trenutku odmeri tako da se cela ukočim i osetim kako se ovo neće završiti dobro ako nastavim da pričam. Kada me očima skenira kao neko parče mesa, krene da hoda prema meni, ali ja istog momena krenem da se odaljavam. Srce mi igra boks sa grudima.
"A da ja tebe nateram da mi se zahvališ na drugi način, a?" Kaže šapatom i ja počnem da gubim vazduh, kao onda kada sam se davila. Taman kada pomislim da ću udariti o neki zid jer se to uglavnom desi u ovakvim situacijama. Začujem štikle iza sebe.
"Šta se dešava?" Kada čujem Minin glas, osetim kako mi olakšanje prođe kroz telo, on stane u pokušaju da mi se približi. Pogledam me sa nekim značajem u očima kojeg nisam razumela, a naterao me je da mi prođu žmarci kroz telo. Zatim se samo okrenuo i zaputio se ka vratim.
"Šta je bilo?" Mina me hvata za lakat, a ja sam i dalje pod uticajom. I nekim strahom, dok gledam kako su se vrata zatvorila za njim.
"Ništa, zahvalila sam mu se." Kažem negledavši je.
"I?"
"I ništa." Odlučim da ne kažem kako me je izvređao jer bi to potvrdilo njenu misao da nisam trebala da se zahvalim. A što je najgore u srcu me je nešto mučilo, kao da ovaj razgovor sa njim nije gotov