Back

1.

14:30

Čekam.I čekam.Svi mi nešta čekamo, da li to bilo novac, ljubav svog života, konobara kojem kao luda mašem dok me on ne primjećuje ili pak drugaricu koja kasni više od pola sata.Još uvijek mašem konobaru, malo mi fali da ustanem i izađem iz kafića, ali se nekako suzdržavam.Bacam pogled na svoj novi sat sva ponosna ko da sam osvojila oskar, a umjesto toga moj draga mama je izdvojila koji dolar i poklonila mi sat za moj prvi i kako bi ona rekla pravi pravcati posao.Taman sam se pripremala da se pohvalim pred Sarom, ali izgleda da se to neće desit.Uzdišem i evo ga, konobar je napokon pogledao prema meni i nekako sporim koracima krenuo k meni, ko da ne zna da ga čekam punih pola sata.
"Izvolite, gospođice.": sav namršten mi govori, dok kucka po blokiću za narudže.
"Jednu kahvu i čašu vode.": rekla sam, namjerno izbjegavajući da mu kazem "molim vas" ili "molim".Iskreno nije to zaslužio, jer u kafiću nije bilo uopče neke gužve, a načekala sam se i to baš.
"Okej": odgovara ko da mi se osvečuje zbog zaboravljenog "molim".Okrečem se prema vratima da vidim da li je napokon došla, ali ipak ništa.Sataklena vrata sa blagim mrljama su i dalje bila na svojem mjestu, ne pomaknuta.Uzimam telefon i kuckam poruku:"hello kontaš li ti doći, jer te ja više ne mogu čekat 😧".Šaljem joj poruku sva ljuta, jer sam svjesna da sad ne mogu nigdje otići, pošto sam naručila upravo kahvu.Pregledavam novosti na Instragramu i gledam na sliku koju sam sinoć postavila, poslije partya u noćnom klubu.Dobro je, imam dosta lajkova zahvaljujući nekom liku s kojim sam se slikala.Nisam bila sigurna ko je, ali koliko se sjećam zvao se Jerry, bar mislim tako. Iskreno lik je lijep, ne znam kako sam se uspjela slikat sa njim, ali svaka mi čast.Napokon dobivam poruku od Sare:"neću doći imam posla, pozz😧".Gledam u poruku i ne vjerujem, ja ovdje čekam pola sata i još se ne sjeti da mi javi da neće doći, da nisam poslala poruku, ja bi i dalje sjedila i čekala nikoga.Bacam telefon u torbu i sva ljutita udarim šakom od sto.Ljudi se okreću prema meni, a ja se pravim ko da je sve normala.Iskreno ne znam šta da radim, mogla sam sad ići na jogu, a ne da ovako trošim vrijeme ni na šta.Sreća pa je konobar došao sa kahvom.Čim sam osjetila miris kahve umirila sam se, stvarno neću nikad moći razumjet ljude koje ne piju kahvu.Jos od malih nogu sam pila kahvu, kad god bi otišli u goste i mene bi pitali za kahvu.U familiji je to nekako postala navika i svi su se šalili ko da sam umjesto mlijeka kao mala pila kahvu.Uzimam gutljaj i ohh Boze, tako je dobra. Izgleda da se isplatilo čekati.Brzinski pijem kahvu, a to najvise mrzim, uzimam jaknu i bacam 10 dolara, ne cekajuci na kusur izlazim iz kafića.Prelazim preko semafora i ulijećem u taxi, ne gledajući da li neko ima.Sreća pa nije bilo nikoga, al se vozač malo trzno jer izgleda da me nije primjetio.
" 149 Franklin St":govorim dok mu se osmjehujem, ikao mi nije do smijeha.Gledam prolaznike i razmišljam kako me Sara tako lako ispalila radi nekog posla.Bar sam od nje navikla da mi uvijek kaže šta se desilo.Ne znam šta se događa, mislim ona je inzistirala na ovom susretu, a ne ja.Samo sto nikako necu razumjet jest, zašto bira tako daleke kafiće, mislim živimo blizu, valjda bi tu negdje trebale i izlazit, a ne da moram uvijek zvat taxi.Uvijek mi dođe da je to pitam, ali nekako ona ko da izbjegava to pitanje.Samo pomisao da je mogla da bude sa nekim iz mog kvarta me zgrožava.Uglavnom to su nam svi prijatelji, osim onog Bena iznad mene.Pokušavam zamisliti njega u glavi, mislim ono normala momak.Crna kosa, smeđkaste oči, visok i ima čudnu ogrebotinu na čelu.Kad sam ga upoznala rekao mi je da mu je to ostalo od pada sa motora, koliko se sjećam ima čak i restoran. Zove se Ben's i možda sam tek dva puta bila.Samo pomiso na njih dvoje, pa iskreno idu nekako zajedno.Morat ću je nazvat ili ću čak otići do nje.Ipak se odlučujem, da odem kod nje.
"Izvini te molim vas, može ipak 7 Hubert St." trudila sam da izgledam smireno dok sam pomišljala šta ću zateč u stanu.Možda je ipak ima puno posla, pa zato nije došla ili je bolesna, a i mozda se zabavlja sa Benom u stanu.Iskreno se nadam da je nešta od ovih prve dvije opcije, treću ne mogu ni smislit.Napokon dolazimo do stana i plaćam vozaču, žurnim koracima idem prema vratima. Taman kad sam htjela da ih povučem ispred mene je izletio momak.Kad sam bolje pogledala to je bio Ben.
"Ben?!": sva začuđena sam gledala u njega, dok je on nervozno popravljao frizuru.
"Ćao Emma": dobaci mi je to dok se penje na motor.
"Šta se desil...": nisam ni stigla da završim on je već bio upalio motor i odvozao se za ugla.Gledala sam i nisam mogla vjerovat, mislim šta se to desava.Ne znam zašto, ali sam počela trčat uz stepenice, pri čemu sam proklinjala što nema lift.Kad sam napokon došla do Sarinih vrata, počela sam kao mahnita da udaram, kao da mi od toga život zavisi.
Pri cemu sam se počela i derat :"Saro otvaraj istog momenta, Saroo".
Nastavljala sam udarati vrata, dok se iza njih čuo Sarin glas :"Ojj Bože evo evo".Napokon je otvorila, a ja sam uletila i počela da razgledam po stanu i imala sam šta vidjet.Slomljena lampa koju sam lično kupila za njen rođendan, pobacani jastuci kao i porušene stolice.Brzo se okrečem prema Sari i gledam je upitno.
"Šta se desilo ovdje?!?": derala sam.se, a ona je bas u tom momentu počela plakat.Pala je na koljena i plakala iz sve snage. Brzo sam zatvorila vrata da ne čuju ostali, ali sam dobro znala da su zidovi tanki.Privijam se pored nje i grlim, te je tihim glasnom moleći da prestane plakat.Sva crvena u licu me je pogledala, pokušala je nešta reči, al glas nije izlazio iz usta.
"Moramm t.. rec... nestaa...": jedva je rekla dok je sva drhtala.
"Hajde da sjednemo, lakše će ti biti.": tad sam tek shvatila da i ja drhtim.Uzimam je za ruku te je vodim do kauča da sjedne.Kad smo se napokon smjestili na kauču, okrenula se k meni.
"Ovo sto cu ti reći mora ostat među nama..": rekla je dok me je držala za ruku.Nisam znala šta će reči da li je Ben povrijedio ili da je dobila otkaz.Gledala sam u nju i trudila se da joj odgovor na moje pitanje pročitam sa lica, ali ništa.Nikad je nisam mogla pročitat.Ostale osobe sam lako čitala, ko otvorenu knjigu, ali nju nikad.
"Nemoj da si se odmah počela derat ili čestita, jer iskreno ne treba mi ni jedno ni drugo".
Pocela sam smišljat šta bi moglo biti i ništa.Nisam mogla ovako na brzinu smislit.Jače mi je stisnula ruku, dok je pokušavala reci.
"Ja sam trudna..": rekla je drhtavim glasom.Gledam u nju sva pogubljena i izvlačim ruku iz njene.Polako povezujem stvari.Ima previše posla, nikad kod mene ne dolazi, stalno nervozna, Ben izlazi iz stana sav ljut, polomljene stvari... Ustajem sa kauča, dok ona bulji u pod kao da je učinila kakav zločin.
"Saroo..": govorim dok uzimam jastuk sa poda.Nisam sigurna šta treba da uradim da odem, utješim je ili da je ispitujem kako, s kim itd.Ni sama ne znam šta da uradim, a tek ona.Ipak sam odlučila.Bacam se na kauč i luđački je grlim dok se i meni suze spuštaju niz obraz.