I tek onda kad se prvi put u srce strepnja zavuče.
Kad se prvi lepršavi osmeh na licu javi i kad prvi put osetiš to nešto, a ni sam ne znaš šta je.
Onda kad se prvi put u tren oka zacrveniš i onako najlepše nasmešiš.
Kad se prva prava ona muška suza javi ispod trepavica i prvi kamenčić na srce doskakuće
Tad više i jesi i nisi dete.
Tek da možeš izaći iz kolevke usnulog detinjstva.
Da pustiš cvet u tebi da se rascveta
I pustiš krila da izrastu.
Kad prvi put usne tuđe dotaknu ti obraze bićeš spreman za prvi put ka vrhovima zvezda.
Onda ćeš dobiti vetar u svoja krila i vodu za svoj cvet i sve tada biće moguće.
Doći ćeš do kraja duge,stopalom svojim stati na vrh planine i sa njega do neba i doći i vrh zvezda dotaći.
Samo pazi. Vetar ne duva uvek sa juga.
Kad-kad zaokrene, skrene na sever i donese pahulje koje će ti vesti krila učiniti ih lepšim ali i težim.
Skratiće ti let i upoznaćeš neki novi svet.
Ali sve dok imaš rumeno lice oči jedne saputnice i usne neke tuđe da ti krila na ranama leče nećeš dotaknuti samo vrh neke zvezde već i dom anđela večnih.
YOU ARE READING
JUST ME
PoetrySamo ja. Reči koje diktira neko unutar mene, a veze ih na papiru ova moja desna ruka. Najlepše pesme rađaju ili tuga i bol ili ljubav. U meni vlada oba. Bol zbog zvezde koja mi je sudbina poklonila raju i to nešto što zovu ljubav koju nalazim u o...
