Price Sirodila

Srebrna kutija

Nedavno se u Skingradu dogodilo nešto krajnje neobično. Ne bih ni pričao o tome da je posredi bilo obično ubistvo ili pljačka, kakvih je sada napretek posle smrti blagoslovenog cara Urijela Septima VII — neka mu je mesto u boljem svetu.

Srce mi govori da će budućim pokolenjima Carstva ova pouka biti samo od koristi. Ako, razume se, od Carstva išta preostane, kad se već diže ruka i na samog vrhovnog kancelara...

Amora Pulija, stanovnica Carskog grada, doselila se u Skingrad prvih dana meseca Ognja ognjišta. Kuća Pulijevih u prestonici pretrpela je tek manju štetu tokom najezde daedra — kako je ona sama govorila: „prljavi skampovi porazbijali su prozore i uneredili se u kamin, i to je sve". Glava porodice, Ejrin Pulija, odlučio je da ostane, a ženu je poslao u naš lepi i čisti grad dok se sve ne smiri.

Kupivši Šamirovu kuću za četrdeset hiljada septima, zatvorila se u nju na mesec ili dva, navodno radi lečenja živaca. Njena služavka, sirotica Ejđa, redovno je kod mene kupovala namirnice, uvek istim redom: pomorandžu za doručak; mleveno meso, krompir i drugo povrće za pastirsku pitu za ručak; paradajz i seme komorača za supu za večeru. Niko se u gradu nije ozbiljno zanimao za Amorinu sudbinu — doseljenika je posle Krize Obliviona bilo i previše. Skingrađani bi, pravo rečeno, najradije videli da ljudi poput Amore uopšte ne dolaze, jer su zbog prestoničkih rasipnika cene na pijaci i u radnjama skočile dvostruko, pa čak i trostruko. Grof je naposletku morao da izda uredbu o imovinskom cenzusu za novopridošle, ne bi li nekako stišao narodni gnev.

Moguće je da je Amora u jednom trenutku očajala od sedenja među četiri zida, pa se s proleća bacila na živu, gotovo grozničavu delatnost. Preskačući mnoge pojedinosti, glavni plod njenog rada bio je otkup drevnog nakita, starina i knjiga iz ajlejidskih ruševina. Lično sam šetao njenom kućom, obilno ukrašenom svakojakim drangulijama ne baš jasnog porekla. Obično se podrazumeva da jedna Imperijalka ipak ima ukusa, makar kakav-takav osećaj za sklad, ali Amora je patila od trajnog poremećaja u pogledu na lepotu: mnoge stvari imale su čudnu ili sumnjivu namenu, ili su se odlikovale neprijatnom, napadnom izveštačenošću.

Deo tih prikupljenih sitnica Amora je izlagala na prodaju u sopstvenoj kući, pravo u prizemlju, gde je večita Ejđa živela, radila i spavala. Trgovina je postigla primetan uspeh, pa mi se postarija nordijska služavka u jednom uličnom razgovoru izlanula da su joj septimi u džepu sada isto tako prirodni kao plavo nebo nad Skingradom. Izgleda da Ejđa nije bila zakinuta za platu, premda ni njen raniji gospodar, danas poznat kao Šampion Sirodila — neka mu je blagosloven put — nipošto nije važio za škrtog čoveka.

Počev od prve nedelje Drugog semena, kada su Skingrad, njegov zamak i vinogradi primali zlato sunčeve toplote, Amora je četvrtkom i petkom priređivala večere za odabrano društvo — ili napolju, kraj kuće, za velikim stolom, ako je vreme dopuštalo, ili u salonu. Kao što sam već rekao, Imperijalka nije imala naročitog dara za lepo; isto je važilo i za njene svečane večere, koje su se lako survavale u prostaštvo. Među stalnim posetiocima tih prostih zabava najčešće su se mogli videti ljudi skromnijeg imetka, ali nijedan skingradski bogataš.

Braća Surili učtivo su odbijala Amorine pozive na zajedničko opijanje. A drugi, oni s uglednijim prezimenima, pravili su se da nikakve pozivnice nisu ni dobili.

Naravno, i ja sam jednom bio na takvom skupu; čini mi se da je to bilo prošlog četvrtka... ili petka. U lošem vinu vreme teče prebrzo, zar ne? Medovina iz Rouztorna, kojom su se hvalili svi živi, a naročito Nordi, nije se našla na stolu — izgleda da je domaćica radije čuva za sebe. Te večeri okupilo se društvo koje sam dobro poznavao: Amora, moja malenkost, vinar Reman Broder, Burz gro-Šurgak, Falanu Hlaalu, Parven i Fadus. Svi su oni odavno živeli u Skingradu i samom tom činjenicom nekako zadovoljavali Imperijalkinu želju da se približi ovdašnjem društvu.