DJAVO NOSI ROZE

Žao mi je Elena

Zvuk talasa mi je dopirao u uši, nežan šum bi navodno trebao opustiti, zvuk kitova, navodno melodijozan, zvuči kao da su ga uz pomoć kompjutera napravili. Glasanje ptica, zamišljam kako ležim na plaži, pesak mi se zabija u kožu i grebe me, galebovi dolete do mene, krenu me kljucati, a on da jede moju kožu i meso.
Vrisnem i smesta ugasim te umirujće zvuke.
"Viktore, bili smo usred vežbanja!" Brecne se moja devojka Elena na mene dok je u pozi "Pas koji gleda prema gore".
Zaključak, yoga nije za mene.
"Možemo li molim te raditi nešto drugo, bilo šta?"
"Doktor ti je rekao da moraš pronaći načine da se opustiš, a nema boljeg od yoge." Kaže ona podigne se iz poze te se protegne.
"Relax music, za mene uopšte nije opuštajuća." Kažem i ugasim muziku,Elena prevrne očima.
Nakon onog napada epilepsije, Draken me posalo na bolovanje, a kasnije mi je Richard naredio i godišnji odmor, što je za mene bio pakao, većinu dana sam se beskonačno dosađivao, kada mi se napad ponovoi, Draken je zaključio da podhitno moram naći nešto što me opušta, moja devojka je idmah uskočila yogom, katastrofa, Mary, prijateljica roditelja je predložila seckanje vodozemaca i miševa, odvratno, Stella slikanje, definitivno nisam talent za to, pokušao sam, ali činjenica da nisam bio ni približno dobar kao Stella samo me još više unervozila.
Kako sam bio često kod kuće, pazio sam na Petera koji je sada ima sedam godina, zaista je dobar bratanac, Anthony ima četranest, tek ulazi u pubertet, već se počeo praviti pametan, glas mu je smešno dubok i stvarno je bahat.S obzirom, da se većinu dana moram drati na njega da nešto uradi, ni to me nije opuštalo koliko bi trebalo.

Palo mi je na pamet da bih mogao otići na odmor, Amandi se to pogotovo svidelo, no, naravno, zbog epilepsije mi je zabranjeno leteti.
Sve u svemu katastrofa, sve knjige koje smo imali u kući sam pročitao, iz dosade sam počeo čistiti prašinu te pomagati Betty u čišćenju, to joj se ni malo nije svidelo.
"Žao mi je Elena." Rekao sam joj, napokon je ustala iz poze koju je radila te me potapšala po obrazu.
"Sigurna sam da ćeš pronaći nešto." Rekla je nežno, osmiehnuo sam se te je poljubio. Jezikom sam prodro u njena usta, susreli su se jezici i započeli trku, ruku sam povukao do njene zadnjice te je stisnuo, ona je zastenjala.
Htieo sam je ove sekunde skinuti, ali joj je mobilni zazvonio, opsovao sam glasno, pogledala me mrko, mrzela je kad psujem.
"Halo, OMG, oooo, naravno!" Radosno je uskliknula pa poklopila.
"Moja manadzerka rekla mi je da je Chris Jenner kod nje u kancelariji pa se dogovaraju za saradnju. Moram ići." Brzo kaže poljubi me u obraz, uzme jaknu i istrči iz moje kuće.
Uzdahnuo sam, spustio sam se niz stepenice do kuhinje i iz frizdera uzeo flasu vode, jesam li spomenuo da su mi zabranili bilo što za piće osim vode.
"Zdravo sine." Najednom se čuo glas moje majke.
Gotovo sam se zagrcnuo s vodom.
"Nisam te ni primetio mama, izvini." Rekao sam, stajala je na vratima kuhinje u svom tipičnom elegantnom stilu, duga haljina koja ide uz telo i kosa podignuta u visoku pundju.
Pored nje je stajala jedna žena, imala je dugu kosu u boji trešnje, fatalne svetle oči i svetao ten. Usne su joj bile, ogromne, a grudi, o jebote.
"Ko je tvoja prijateljica?" Upitao sam te ispružio ruku u znak upoznavanja.
"Viktore upoznaj doktorku Kendru Jameson, paihijatra."
"Drago mi je." Rekla je dubokim glasom, istog trena sam htio povući ruku.
"Mama, raspravljali smo o ovome, ne treba mi psihijatar." Spremno sam rekao.
Doktorka se nasmejala.
"O uveravan Vas da sam Vam potrebna."

Zakolutao sam očima te prebacio mrzovoljni pogled na svoju majku.
"Baš šteta sine što nemaš izbora."
Uzadhnuo sam te smo se popeli na sprat do moje sobe.
Ni po čemu posebna, nekad je bila plava sada je u sivim i belim nijansama.
Tiha, uredna i strogo kontrolisana, ona je bila moje utočište i tvrđava.
Odražavala je svoje moje kvalitete, hladnoća, discipina i potreba za redom.

Zidovi, obloženi mat crnim panelima, stvarali su osećaj zatvorenog svetla, ali ne teskobe — više sigurnosti.

Krevet u sredini sobe bio je besprekorno složen, s posteljinom u nijansi srebra, kao da bi svaka bora značila slabost. Čak su i jastuci bili savršeno poravnati.
Uzglavlje, obloženo tamnim plišom, delovalo je kao granica između njega i svega što nije mogao kontrolisati.

Zavese, teške i guste, zatvarale su svetlo sveta, a ipak su propuštale dovoljno da soba ne bude posve mračna — samo umirena, u svojoj hladnoj eleganciji.
Sijalice sa zlatnim refleksima bacale su blago svetlo po rubovima nameštaja, naglašavajući kontrast svile i metala. Na noćnom ormariću, jedini trag života — mala biljka u staklenoj posudi, ironičan pokušaj da se u moj svet unese nešto živo.
Ponudio sam psihijatru da sedne u crnu fotelju, a ja sam seo preko puta nje.
"Ostaviću Vas same." Rekla je moja majka s vrata te otišila i zatvorila ih.
Gospođa Kendra je iz svoje leopard torbe izvukla crnu fasciklu papir i olovku.
"Dakle, slušam, u čemu je problem?"
O majko mila, čime se ja bavim?!
"Imao sam dva napada epilepsije nakon što sam slomio ruku, doktor je rekao da bih se trebao više opustiti, ali to ne mogu." Odgovorio sam što sam brže mogao, u sebi se nadajući da će ovo što pre završiti.
Ona je kimnula i kratko nešto zapisala.
"Evo pitanje, ne možete ili ne želite?" Upitala me ona, promisljeno.
"Ne mogu."
Opet je nešto napisala.
"Recite mi koliko sati u noći u proseku spavate?"
Kako bi se ovo što pre završilo odlučio sam biti iskren.

"Ne spavam, ne mogu spavati i zato jednom nedeljno u proseku  se srušim od umora i odspavam 12 sati, otprilike, nekad i više."
Ona je kimnula glavom.
"Postoji li nešto što Vas istinski veseli?"
Razmislio sam, da potoji, ali to nije Elena, niti moji ukucani ili ostatak rodbine, to je ona.
Devojka koja me posećuje u snovima.
"Ako Vam kažem, morat ću Vas ubiti." Ona se glasno nasmejala.
"Neću nikom reći ili se smejati."
Duboko sam udahnuo pa izdahnuo.
"Postoji ta jedna devojka, medecima unazad mi se pojavljuje u snovima."
Opet je zapisala nešto na svoj papir.
"Zašto Vas ona usrećuje?"
Slegnuo sam ramenima.
"S njom je sve tako jednostavno, samo se pojavi, u snu, usreći me i nestane." Jednostavno kazem.
"Bi li mi je opisao?"
Zaustavim se, zamislim nju kako sedi nasmešena preko puta mene, jasno sam mogao videti tu dugu kosu boje lesnika, oči boje crne kafe, mali nos, pune usne, tako slatke grudi kako nosi crvenu haljinu malo iznad kolena, bosih nogu s crvenim lakom.
Kažem sve to psihologu.
"Je li to neko koga poznajte?"
"Ne, nikad je nisam video."