❄ Samo Anabel ❄ [#bwwa]

2. - dnevnik

Nadao sam se da će današnji dan biti super i da sam pogrešio u vezi svih stavari koje sam pomislio juče, ali... ovo ali uvek sjebe stvari

Agh. Sve je počelo tako što sam opet zakasnio u šugavu školu. Razgovor između profesora J-a. I mene se odvijao ovako nekako:

„Drugi dan škole, opet kasniš Gav." GAV?!

Niko me nikad u životu nije zvao Gav. A onda mi je kasnije Stiles rekao da J. Koristi srednja imena. Sranje.

Beše to čudan profesor, srednjih godina. Neprestalo je mlatio hemijskom iako je uistinu nije ni koristio. Često je gađao učenike kredom, ali ja nisam bio te 'sreće'. HVALA BOGU.

„Izvinite profesore J. Mogu li prisustv..."

Dragi prijatelju, mislim da je odbrusio nešto na foru ovoga, ali ne drži me za reč jer imam slabo pamćenje „Vidi ti njega, još hoće da zapitkuje..."

Napomenuo sam da imam slabo pamćenje, ali taj trenutak kada sam je spazio, taj trenutak nikad neću zaboraviti.

Gledala me je ispod oka nekoliko sekundi a onda skoro neprimetno prevrnula očima nastavivši da piše nešto u svoju beležnicu, nešto verovatno važnije od bedne budale koja kasni ( TJ. MENE ).

Nosila je cvetku majicu sa nekim čudnim natpisom, širu majicu je upasala u izlizane uske farmerke, koje su joj vraški dobro stajala (zaključio sam to, iako je nisam baš dobro video).

Još nekoliko trenutaka sam uživao u njenim crtama lica, a onda sam bez reči seo u prvo slubodnu klupu (daleko od nje). Profesor J. je nastavio sa svojim sranjima dok sam ja hteo gledati nju, ali nije li previše providno da se okrećem svaki tren, tako da sam ostao smiren. Bar koliko sam mogao.

...

Nekoliko časova kasnije bili su u kantini. Svi u svojoj grupi.

Stiles mi je nešto objašnjavao dok sam je ja gledao. Okej, definitivno je začela novu knjigu. Bukalno sam se izdeformisao kako bih pročitao naslov.

'U potrazi za....'

„Čoveće šta radiš?" BUM. Da bum. Bukvalno bum.

Pao sam sa stolice što je izazvalo toliku buku da su se svi stresli. Stiles mi je pomogao da se ustanem i ubrzo su se svi vratili svom poslu, čudo.

„Znaš da nisi u eliti, ovo bi sada bio toliki blam da bi poželeo da umreš. Ali elita ima povlastice. Nikad se ne smej eliti... Veruj mi buraz zajebano je."

NIŠTA GA NISAM RAZUMEO te sam promrmljao jedno nedefinisano 'aham' i nastavio jesti piletinu (koja je, čisto da znaš prijatelju, bila grozna)

„A što se tiče Anabel, nemoj ništa da mutiš sa njom, to će te koštati boravka u eliti."

Moja vilica na podu.

„Toliko pravila? Ko ih je smislio uopšte?"

„Previše pitanja, Cam."

Nemoj ništa da mutiš sa njom, to će te koštati boravka u eliti. – da ovu rečenicu sam dobro zapamtio.

I sam sam znao da je to zajebano. Odmah sam shvatio, ona i ja. Nikada. Da bio sam kukavica, i dalje sam. Nisam ja kao ona, ona nije kao ja.

Radije bih se družio sa nekim skroz šugavim osobama nego bio sam. Mogao bi se družiti sa njom? Ali to je prevelik rizik.

Šta ako slučajem okolnosti ostanem sam?... Prijatelju ne bih to podneo.

Mama se nekim čudom pojavila na vratima. Upravo je na redu druga večera od kad sam krenuo u srednju. Da li će ova biti kao prošla (koja je uisitinu ispala sranje)?

Hajde da vidimo.

Pišem ti odmah posle večere, prijatelju.

Kukavica Cam.'

ana:

Ovo je prvi deo drugog dana. 

Cameron je čudan lik, priznajem. Mnogima se neće svideti, ali ne mora uvek glavni lik biti normalan? Što se tiče grupica u srednjoj školi, mnogi od vas su ono na foru... nije vam se to svidelo, ali ja želim da ova priča bude što realnija, jer ne znam. Cameron je neki deo mene samo što je muško, naravno. Treba probati pisati sve, pa eto.

Imala sam potrebu pisati nekako u prvom licu (iako to  dnevnik), nadam se da ste se nekako našli jer ja jesam. Svi se mi bojimo samoće, ne? negde u sebi sigurno razumete Cam'a.

Biće ovakvih nastavaka, zasigurno ( ne tako puno ali biće). Pa kako vam se sviđa? Da li vam se sviđa? Cameron hm? Srednja škola?

Želim iskrena mišljenja.

ana,