Zabranjeni raj

Dvadeset drugo poglavlje

Pogledala sam u broj stana ispred sebe, nakon što sam se popela strmim ali širokim stepenicama do drugog sprata.Vazduh u unutrašnjosti zgrade odavao je miris plesni pomešan sa ledenim vazduhom koji je zaudarao na memljivi miris vlage; bilo je previše očigledno da ovde grejanja nema. U jednom trenutku sam u prolazu ugledala zjapeću rupu u ciglanom zidu, čiji je pogled odavao na napuštene objekte sa strane. Zgrada je malo rečeno izgledala, kao da će se svakog trenutka urušiti. Broj 13. označavao je broj stana Džeksona Bronvina, adrese koje mi je Grejs dala i upozorila da tu ni slučajno ne idem; kao da sam ikoga poslušala. Metalno jedan na vratima je otpalo i ispod njega je ostao samo lepak koji je ocrtavao broj, pokazujući da broj stana ne označava samo broj tri.

„Hajde Tejt, duguješ Lukasu. Zaslužuje makar da razmrsiš porodični problem“, promrmljala sam sebi u bradu, a trenutak kasnije pokucala na ishabana, drvena vrata koja su bila toliko izgrebana da se jedva videla boja. Preko njih su takođe stajale metalne šipke, zbog čega sam morala da proturim ruku kako bih pokucala. Šipke su bile zakovane i izgledalo je kao da ih je neko naknadno postavio preko; možda da bi zadržao ljude napolju, jer kada se bolje pogleda, delovalo kao da su mnogi provaljivali.

Sačekala sam još par trenutaka, ali se niko nije odazvao zbog čega sam bolje oslušnula okolinu. Unutra su se jasno čuli prigušeni koraci ali nije imao nameru da otvori vrata. Linija svetla koja je prodirala kroz pukotinu od vrata je nestala što je značilo da je isključio svetlo. Osećala sam se kao da me neko posmatra kroz prorez na vratima, zbog čega sam se nelagodno promeškoljila.

„Hmm... zdravo... ja sam... prijateljica Lukasa Vulfa?“, rekla sam upitnim tonom, jer sam upitala sebe da li trebam to da kažem. Pretpostavljala sam da će biti bolje da se predstavim; delovaću prijateljski nastrojeno. Niko ne bi pustio sumnjivu osobu u kuću.
„Znam da ovde živi Džekson. Džekson Bronvin“, ispravila sam se, posmatrajući vrata kao da razgovaram sa nekim, „Želela bih da popričam sa njim. Oduzeću vam vrlo kratko vremena“, čulo se neko meškoljenje iza vrata. Odahnula sam kada se čulo naglo spuštanje brave; katanac je kliznuo i vrata su se odškrinula, taman da jedno oko proviri kroz otvor. Videla sam deo lica muškarca, u kasnim pedesetim godinama.

„Šta ‘oćeš bre?“, hrapavi glas je progovorio nazalnim tonom; bilo je očigledno da koristi previše cigareta. Verovatno i alkohola. Prislonio je deo lica uz štok od vrata, naslonivši se. Pospano trepćući, odmerio je moju garderobu. Delovalo je kao da sam ga upravo probudila. Katanac od vrata mi je zaklanjao pogled na njegova usta; oči su me sumnjičavo ali mrsko odmeravale.

„Želim da popričam sa vama. Neću vam mnogo oduzeti od vremena“, znala sam da se ponavljam, ali pod nelagodnošću od njegovog prljavog pogleda mi se uzburkao stomak. Osećala sam da mi se kafa od jutros meša u želucu.

„Šta si ti, advokat ili novinar? Je l’ te je poslao gospodin Ugledno Odelo? Prošlu na tvom mestu sam odbio“, prosiktao je, otkrivajući vilicu bez nekoliko zuba. Sad je već delovalo kao da ga ljutim, a to nisam želela da postignem.

Pretpostavila sam da je neka žena već dolazila, želeći da izvuče nešto iz njega. Verovatno neki radoznali novinar kako bi napisao priču o Lukasu u medijima; takve priče su se već neko vreme provlačile kroz medijske članke.

„Lukas? Mislite na Lukasa? Ne, ne, pogrešno ste me razumeli. Došla sam samo da... pokušam da vam pomognem“, uspetljala sam se, privukavši torbicu bliže sebi. On je to primetio i nonšalatno odmerio.
„Kako ti možeš da mi pomogneš?“, gotovo je zarežao. Sada sam bila sigurna je razgovor otišao u pogrešnom pravcu.