Sve je u životu prolazno. Rečenica koju smo mnogo puta svi čuli. Ali, ta jedna rečenica je potpuno istinita. Da vam ispričam priču o jednoj devojčici, devojci, a potom i ženi koja je kroz silno maltretiranje i jad konačno spoznala svoju sreću.
Lana Sević je bila jedino i voljeno dete. Njenoj majci je nakon teškog porođaja sa njom savetovano da nemaju više potomstva jer je jedva izvukla živu glavu. Lanina majka, Milica je želela još dece, ali njen otac nije želeo ni da čuje i da rizikuje dragoceni život svoje voljene žene. I tako, Lana je ostala jedino dete u porodici Sević. Razmišljala je kroz godine, možda bi joj bilo lakše da prebrodi sve što se dogodilo da je imala brata ili sestru, ali nije. Plavooka i plavokosa Lana je odrasla u srećnoj porodici. Radovala se sitnicama i jedva je dočekala polazak u školu da bi tamo stekla nove drugare. Ali, deca kao deca, ne možeš svakome ugoditi. Od samog početka, ona nije imala drugarice niti drugare. Iz nekog, njoj nepoznatog razloga, deca su je izbegavala. Njena porodica je bila jedna od dobrostojećih u Dobanovcima. Majka je bila domaćica, a otac cenjeni sudija u Prvom osnovnom sudu u Beogradu. Imali su svoj krug bliskih prijatelja sa kojima su se posećivali, ali Lana kroz godine školovanja nije stekla svoj mali krug prijatelja.
I to ju je sve više tištilo. Nije želela da objašnjava majci, a kamoli ocu zašto se niko ne druži sa njom, kad ni sama nije znala razlog. Trpela je uvrede i maltretiranja konstantno, ali je izbegavala da sve prijavi bilo kome. Šmrckala bi po ćoškovima u školi ili u četiri zida svoje sobe da je niko ne vidi. Kroz prve četiri godine u osnovnoj školi, ta dečija zezanja su bila iole izdržljiva. Kako su prešli u više razrede osnovne, zadirkivanja i omaložavanja su postajala sve gora i gora. Najteži period joj je bio nakon povratka u školske klupe nakon letnjeg raspusta. Krenula je u šesti razred, od majke i oca je na poklon za odličan uspeh dobila mobilni telefon, nešto što je tek poneko dete imalo. Radovala se suludo da će ta godina biti drugačija, da su se svi promenili kao što se ona promenila, ali uzaludno. A ona se itekako promenila. Od niske devojčice malo kraće kose, preko noći je postala jedna visoka devojčica sa tek napupelim oblinama. Visina je uzela svoj danak pa je Lana izgledala pomršavo, ali oči su joj dobile drugačiji sjaj i osmeh joj je bio širi. Tog septembarskog jutra ustala je vesela. Obukla je nove stvari, spakovala svoje knjige u ranac, doručkovala sa mamom i krenula u školu. Osmehnula se svima na putu do škole i poželela dobro jutro. Osmeh na licu joj je ubrzo izbrisan. Kako je zakoračila u školsko dvorište tako je osetila poglede na sebi. Trudila se da ih ignoriše, da ne vidi i nečuje nove pogrdne reči. Nije mnogo pomoglo. Sela je u svoju školsku klupu, pozdravila drugare sa kojima je delila učionicu, ali svi su počeli grohotom da se smeju. Ispravila je leđa i gledala u tablu čekajući početak časa kada je osetila da je neko gađa u potiljak papirićima. Okrenula se i jedan papirić ju je pogodio u oko.
"Ko me je pogodio?", upitala je.
I onda je ustao on. Glavni pokretač svih neslanih šala koje se izvode na njoj poslednjih godina. Milan.
"Ja. Imaš nešto protiv? Čapljo?"
Gucnula je dok su joj se suze skupljale u uglovima očiju.
"Zašto me gađaš Milane? I čemu sad taj odvratni nadimak?"
On se nasmejao. Kao i ostatak odeljenja.
"Pa mi smo mislili da ti ne možeš biti ružnija nego što jesi. Ali si sad postala i visoka bandera, pa si još ružnija", rekao je isplazivši se.
"A još je ugurala i čarape da dobije sise", rekao je Vlada pokazujući na njene grudi.
Lana je instiktivno prekrila grudi rukama, dok se ostatak odeljenja smejao i dobacivao. Smeh je prekinuo odeljenski starešina, a Lana je videvši njega izletela iz učionice u suzama.
Plakala je u kupatilu. Znala je da ako joj je ovako počela godina, neće prestati cele godine sa istim ponašanjem. Pogledala je u svoje grudi i pitala se zašto su joj uopšte narasle, zašto da oni imaju još jedan razlog da je zezaju. Vratila se nakon nekog vremena u učionicu i ostatak dana provela u tišini. Onih par devojčica koje je imala u odeljenju nisu se mogle nazvati pravim drugaricama. Ne u pravom obliku. Nisu je direktno zezale, ali nisu učinile ništa ni da to provociranje spreče. Celokupni šesti, sedmi i osmi razred je provela u odbrojavanju.Brojala je dana, nekada i sate do kraja školovanja. Prekrivala svoje novonastale obline džakastom odećom i gutala uvrede. Koza, čaplja, bandera. U krug svaki dan. Obaranje knjiga sa stola, bacanje njenog ranca. Čupanje za kosu. Sve je gutala i trudila se da bude što bolji učenik i da ih nikada više ne vidi nakon osnovne. Povlačila se polako u sebe, a njeni roditelji to nisu primećivali. Njena mama je pitala par puta zašto ne ode do neke drugarice, ona se izvlačila pričom da ima dosta da uči. Zvala ih je samo za rođendane, i zahvaljivala se Bogu što dođe njih tri ili četiri da ne mora mami da objašnjava kakav pakao proživljava u školi. Naučila je samu sebe da bude sama i da joj niko nije potreban, niko ko bi je ponižavao i pričao joj iza leđa. I onda, konačno je došla ta završna godina. Završila je osmi razred sa najboljim uspehom kao i u godinama pre. Odradila je prijemni besprekorno i bila među prvima na listi za prijem u Prvu beogradsku gimnaziju. I onda je mogla da odahne. Ostalo je samo par dana škole gde mora da se pojavi iako nisu imali časove. Osmaci su cepali knjige, bacali ih kroz prozor, potpisivali se jedni drugima na majice, prskali vodom i nezaobilazno puštali pesmu "Maturska" od Bulata. Ironično svi su plakali na nju i očekivali od nje da i ona pusti suzu. Naravno da nije plakla zbog rastanka, radovala se. Na kraju dana je pak ipak plakala. Tog poslednjeg dana škole, dana pred maturu, Lana je došla u krem bermudama i širokoj roze majici. Dok su se drugi prskali vodom ispred škole, ona je želela da prođe do slobodne klupice. Međutim nije uspela, i okupali su je u potpunosti. Bespomoćno je gledala u njih dok su se Vlada, Milan i Nikola sve više smejali. Okretala se oko sebe i uvidela da se i svi ostali smeju. Grohot je bio sve veći, a kada je pokušala da pobegne, njih trojica su je okružila.
"Kuda?", pitao je Milan kezeći se.
"Idem kući, pustite me da prođem", rekla je molećivo.
"Ne. Čekaj prvo da ostatak škole vidi ovo. Neće biti zanimljivo da se samo mi smejemo. Nije isto kada se prepriča", zlobno je rekao Vlada.
Tada se začulo školsko zvono. Đaci su pohrlili napolje i krenuli svojim kućama, ali veliki deo njih je zastao i gledao upravo nju. Svi su se smejali i upirali prstom u nju. Lana se izgubila i osetila tople suze na obrazima kao i toplinu između nogu. Spustila je pogled ka dole i videla crvenu mrlju kako se razliva po njenim bermudama. Dobila je. Prvi put u životu. Setila se da joj je mama rekla da je to dan kada postaje žena, ali sada se osećala kao izgubljeno dete kojem je samo zagrljaj potreban. Jedna od njenih "drugarica" joj je prišla.
"Imam uložak i rezervne stvari da ti pozajmim, hajde skloni se odavde", rekla joj je Marija.
Ta ista Marija se par minuta pre smejala prirodi jedne žene. I ona se smejala krvavoj mrlji na njenim bermudama. Odgurnula je Mariju.
"Ne treba mi pomoć nikoga od vas!"
Okrenula se opet oko sebe, svi su se i dalje smejali. Videla je odeljenskog starešinu kako im prilazi. Obrisala je grubo suze i vrisnula.
"ZAŠTO? ŠTA SAM JA IKOME OD VAS IKADA URADILA? Smešno je što sam dobila? Smešno je što sam svakome od vas pomogla kada je trebalo, a zauzvrat vi ste me svi vređali? Da li ste čuli ijednu uvredu za ikoga od vas iz mojih usta?"
Muk je nastao, niko nije progovarao. Razredni je stajao pored nje gledajući je u oči.
"Lana, hajde zvaću tvoje roditelje da dođu po tebe, u redu?"
Klimnula je glavom, ali njen pogled nije napuštao Milana, Vladu i Nikolu. one koji su je najviše vređali tokom godina.
"Želela sam samo da vam svima budem drug. Da provedem bezbrižno ovo što kažu da su najlepše godine. Ali ne, uništili ste mi đačko doba. Hvala vam na tome i sram vas bilo. Nikada vam ovo neću zaboraviti. Nikome od vas", okružila je pogledom čitavo svoje odeljenje dok su oni pognuli glave.
"Razgovaraću sa roditeljima svakog od vas. Nakon ovoga što ste uradili drugarici iz odeljenja, maturu nećete proslavljati. Otkazaću je. Sramite se svi. Naročito vi devojčice, ovo je nešto što je moglo bilo kojoj od vas da se desi."
I dalje je bila mukla tišina. Razredni je uveo Lanu u školu, a ona se nije potrudila da sakrije umazane bermude. Ušla je u kupatilo i tamo sačekala mamu da joj donese druge stvari. Njena mama je videla u kakvom je stanju Lana i čvrsto je privukla u zagrljaj. Ali Lana se nije dala, nije želela da više plače pred drugima. Sačekala je da dođe kući i onda sveže istuširana i u pidžami usred bela dana, u zagrljaju svoje majke, prosula pred nju sve godine tuge i muke koje su je tištile. Rekla je majci da zamoli razrednog da se matura održi jer nisu svi bili toliko grozni prema njoj, i da ona svakako neće ići. Zarekla se tada da će za maturu u srednjoj blistati, sa drugaricam za čitav život i da više suze neće pustiti.
Četiri godine kasnije, na maturu će otići. Blistaće. Smejaće se sa dve drugarice koje je samo mogla poželeti, ali ipak, veče će završiti ponovo u suzama u zagrljaju svoje majke. Samo bol, tada, biće mnogo veća.
