U ime greške

Untitled Part 6

- Majka me je držala budnom pola noći – kažem mu pa se nasmejem.

- Jesi li dobro? – pita me.

- Da, jesam.

- Žao mi je zbog tvog očuha – kaže saosećajno. Drejk je takav, on je najbolji muškarac na svetu, nisam sa njim zato što ludim zbog njega već zbog toga što je bukvalno najhumanija i najbolja osoba na celom svetu, i nesebična.

- Hvala ti.

Poljubio me je još jednom u čelo.

- Pretpostavljam da si upoznao sve?

- Jesam, pogrešio sam kuću pa me tvoj brat ispravio – kaže mi.

Jao moj brat, jao!

- Čekali smo te da se probudiš pa da svi doručkujemo zajedno, svi smo danas spavali duže – kaže moja majka.

- U redu.

- Pređimo u trpezariju – kaže moja majka a Drejk me hvata za ruku.

- Nedostajala si mi – šapuće mi.

Pokušam da se prirodno nasmešim ali Blejk me ubija pogledom, na mrtvo.

Za vreme doručka svi su se trudili da upoznaju Drejka i bili su impresionirani njegovim radom, osim toga on je šarmantan, kulturan, fin... san svake majke. Naravno ponuđeno mi je i da ostane ovde. Dok svi ćaskamo ugodno Blejk ne progovara ali je zato ustao i rekao mi da mora da popriča sa mnom pre nego što ode na sastanak. Nisam želela da ustanem ali izazvala bih sumnju prisutnih zato se samo nasmešim.

. . .

Kabinet asocira na ozbiljne teme.

- Ko je tip? – pita me Blejk.

- Moj dečko – odgovorim.

- Koliko to traje?

- Oko godinu dana – dobro pre dva meseca jer je on stalno na terenu ali ipak...

- A poslednji put ste se videli pre tri meseca?

- Čuo si šta radi – istaknem.

- Da, luta po svetu. Ovako ćemo. Želim da ga se rešiš još danas – naređuje mi

- Molim?

- Još danas Lea ili ću kunem ti se reći pred svima šta smo noćas radili, a i pre devet godina – preti mi.

- Šta? – neko je viknuo i uplašila sam se. Okrenem se i ugledam Tatjanu.

- Uđi unutra – naređuje joj brat i ona posluša.

- Jesi li zadovoljan? – pitam ga ljuto. Tatjana ga je sigurno čula.

- Teško. Još danas ćeš prekinuti sa njim Lea, ozbiljan sam a ti mala... – okrenuo se ka sestri.

- Nikome ni reč o ovome – i njoj preti.

- Jeste li vas dvoje...

- Ne! – kažem ja.

- Da! – odgovara Blejk a cura nije ni završila pitanje.

- Blejk haluciniraš, nije bilo ničeg između nas sinoć, izašla sam brzo iz tvoje kuće – kažem mu.

- Ma nemoj?

- Pitaj sestru ako mi ne veruješ, razgovarali smo i ti si skoro odmah zaspao – molim te poveruj mi.

- Tačno, nije se Lea puno zadržala u tvojoj kući – kaže mu sestra.

- Ako je i bilo seksa, bio je jako brz – dodala je a Blejk je ubio pogledom.

- Reši ga se još danas – upire prstom ka meni. Očigledno se jako dobro seća šta smo radili noćas.

- I ovaj razgovor nije završen – dodaje i izlazi iz kabineta.

- Blejk... – krenem za njim ali me njegova sestra zaustavlja.

- Nije te bilo sat vremena a kad si došla mirisala si na sveže istuširanu osobu – kaže mi Tatjana.

- Tajo, nije pravi trenutak.

- Moj brat pati od nesanice ne i ja, reci mi istinu.

Izdahnem i umalo ne vrisnem.

- Nisam znala kako drugačije da ga nateram da zaspi – priznam.

Raširila je oči.

- A to pre devet godina? – pita me ozbiljno.

- Isto – priznam.

- Isto?

- Da! – umalo ne viknem.

- Čekaj malo to je bilo pre nego što si otišla od kuće? – namrštila se.

- Tatjana ne želim...

- Da li si zato otišla od kuće? – namrštila se.

- Izgubila sam maloletna nevinost sa polubratom, šta misliš zašto sam otišla da studiram daleko?

- Sranje! – bio je njen komentar.

- I zato se nikad nakon toga nisi vratila kući – shvatila je.

- Zbog mog brata - dodaje kao da je pronašla mumiju.

- Molim te samo nemoj reći nikome.

- U redu – rekla je mirno.

- Neću – ponavlja.

- Hvala ti. Moram da se vratim kod Drejka...

- Lea... moj brat se nije šalio, ne bi bilo dobro ni za koga da ga zatekne ovde kad se vrati.

- Znam Tatjana, znam – zato ću ja da odem.

Nakon pola sata spakujem se, rezervišem let i sa Drejkom se vratim kući a onda prekinem sa njim.