U ime greške

Untitled Part 5

Ne mogu da verujem da ću mu ovo reći. Dobre devojke ne ponavljaju istu grešku dva puta.

- U redu je biti tužan ali je u redu i prihvatiti pomoć. Samo... zaboravi na sve i kreni sa mnom na spavanje – predložim.

- Spavaćeš sa mnom? – pita me.

- Da – potvrdim. Bar dok se ne uspava.

- U ovoj kući? Provešćeš noć ovde? – ponovo pita.

- I ja sam zabrinuta za tebe Blejk – priznam i on izdahnne na nos.

- Ne mogu da spavam – kaže mi.

- Da li želiš da me povrediš? Ponovo? – igram na kartu njegove časti.

- Naravno da ne - odgovara prebrzo.

- Onda idemo u krevet - ne znam hoće li me pratiti ali prođem pored njega i krenem ka njegovoj sobi. Kockam se.

Hodam ali osluškujem i molim se da čujem njegov korak, nije ga bilo. Popela sam se uz stepenice, nije ga bilo. Ušla sam u njegovu sobu i usne su mi se napunile suzama jer on nije došao za mnom. Mirno skinem svoju bluzu i ostanem u tankoj majici. Ne mora da dođe ja ću u svakom slučaju da legnem da spavam, skinem pantalone i zagledam se u njegov krevet. Da, ovde sam izgubila nevinost i da bilo je dobro, kao u prokletim knjigama.

- Ha! – izdahnem jer osetim njegove ruke oko svog struka i njegove usne na svom vratu.

- Obećaj mi da nećeš otići nakon što zaspim – šapuće na mom vratu.

- Obećavam – slažem i sklopim oči.

Znala sam da nećemo odmah spavati čim su njegove ruke počele da šaraju mojim telom. Hvata me za vilicu i okreće ka sebi. Iako je u sobi mrkli mrak znam gde su njegove oči. Naslanja čelo na moje i rukama dodiruje moje usne.

- Nedostajala si mi – šapuće mi na usnama.

- Svakog jebenog dana – povlači palcem naniže moju usnu i tera me da dišem teško zbog njega, da dišem na njegovim prstima.

- Noćima mislim na tebe – dodaje i otvorim oči koje su do sada bile zatvorene.

- Zato u ime greške, zgreši ponovo sa mnom.

- Dobre devojke ne ponavljaju istu grešku dva puta – izustim tiho.

- Onda nemoj da budeš dobra devojka. Zgreši sa mnom ponovo, učini to bolje.

Podignem ruke i stavim ih oko njegovog vrata a on mi daje poljubac. Naš poljubac prerasta u potrebu, potreba u očaj, a očaj u volju dvoje ljudi da što pre zadovolje svoje najprimitivnije nagone ne mareći za možda poslednice istih.

Padam polako na krevet dok me Blejk pridržava, dodir hladne postelje mi govori koliko sam vrela, koliko ga želim... Izvijam se kao lutka u njegovim rukama, drhtim pod njegovim dodirom i usuđujem se da tražium još. Nisam više nezrela klinka koja pojma nema šta je seks, koja se stidi da traži ono što želi, sada sam žena, zrela žena koja želi da uživa u svemu što joj on radi, žena koja želi da zadovolji sve svoje nagone i žena koja zna da odgovori na iste.

A on... on je i dalje isti muškarac koji ume da me natera da zaboravim na spoljni svet, on je i dalje ista osoba zbog koje gubim razum, on je onaj muškarac sa kim ponavljam istu grešku.

. . .

Buljim u plafon i ne mrdam dok Blejk mirno spava na mom stomaku, bukvalno se spustimo do mog stomaka, zagrlio me oko struka i zaspao dve sekunda nakon vođenja ljubavi. Pred očima mi se smenjuju slike svega što smo radili i ne mogu da zaspim. Šta ću reći porodici? Zaključala sam se u kući sa Blejkom, vodili smo ljubav i uživala sam baš kao pre devet godina, znala sam da ne treba ovo da radim i ne znam šta mi je bilo. Kako sam mogla ponovo?

Spustim glavu dole i pomazim Blejka koji spava poput bebe, ma ni disanje mu se ne čuje. Da, zato sam zgrešila ponovo.

- I ja mislim da tebe Blejk, svake proklete noći, uprkos tome sa kim delim krevet – šapnem i polako se izvučem iz njegovog zagrljaja. Pokrijem ga lepo, sakupim svoju odeću i krenem u kupatilo.

Istuširam se na brzinu, sakupim sve razbacane stvari i uredno ih složim, zatim se upristojim i izađem iz njegove sobe ostavljajući ga preko potrebnom snu.

Uzmem moj telefon iz dnevne sobe, otključam vrata i izađem iz kuće u tom trenutku mi stiže poruka od dečka.

Dušo vratio sam se.

Žao mi je dušo samo što sam saznao, dolazim sutra ujutru. Sada sam ponovo dostupan.

Zastanem, okrenem se pa udahnem duboko.

O Bože! O Bože! Drejk!

Pozovem ga i krenem ka kući.