Ljubav na lepom mestu

Prolog, prvo i drugo poglavlje

PROLOG

Dejana...

Najlepši osećaj na svetu je kada se nađete na mestu gde želite da budete. Mestu kome pripadate dušom i srcem. Gradu u kome ste se rodili.

Iako nisam dugo živela u rodnom mestu, jer su se moji roditelji odselili u Hjuston, rado sam svakog leta dolazila u Srbiju. Tačnije, u svoj rodni grad. Nije da mi je jasno šta me je vuklo praznoj roditeljskoj kući, ali znam da je se nikada neću odreći. Zapravo, to je bila kuća očevih roditelja, a onda je došla meni u nasleđe. Nije to bila velika kuća, već ona starogradska prizemna, sa dušom mojih predaka. Nalazila se u centru, a opet je zidanom ogradom i živopisnim rastinjem to bila ušuškana oaza mira.

Za razliku od Hjustona, ovaj grad je disao punim plućima i sunce nisu zaklanjali neboderi. Saobraćaj je bio smešnog intenziteta, barem je meni tako izgledalo. Ovde je zapravo bilo suvišno koristiti automobil, sve je bilo nadohvat ruke. Za ovaj grad su govorili da je osrednji ali za mene je bio savršen.

Kako sam svake godine ovde provodila bar mesec dana, imala sam nekoliko dragih poznanika, kao i familiju. Ove godine je jedna poznanica bila odsutna sa sinoćne večere prijateljstva, a razlog je bio divan. Primljena je u bolnicu, prekjuče, pošto očekuje svoju prvu bebu.

Nakon brzog tuširanja, i još bržeg oblačenja, napustila sam kuću i krenula da je obiđem. Tačno sam stigla kada su posete puštene i ušla sam na odeljenje patologije trudnoće. U prvi mah sam bila neprijatno iznenađenja. Klime nisu radile u avgustu mesecu. Kada sam malo bolje pogledala, klime nisu ni imali već prastari sistem ventilacije.

Zar je moguće?

Sledeće što sam primetila su bili zidovi zreli za krečenje, a zatim sam videla da im trpezarija služi i za posete... Da i sama nisam medicinski radnik možda ne bih osetila neprijatnu jezu duž cele kičme, ali iz moje perspektive ovo nisu humani uslovi ni za jednu stranu.

Na sve to, trpezarija je bila puna posetilaca i trudnica, par otvorenih prozora nije bilo dovoljno a svežeg vazduha nije ni bilo, već onog vrelog i sparnog.

„Dejana!", glas moje drugarice me trgže iz razmišljanja i pogledah u desno.

„Biljo...", u trenu se nasmejem kada je vidim i brzo joj priđem, pa je jako zagrlim. „Kako si?", prvo je što pitam.

„Dobro sam. Imam bolove na deset minuta ali se sporo otvaram", uprkos svemu široko se osmehne. „Kako si putovala?", preusmeri se na mene.

„Super sam prošla, letovi nisu kasnili, ali pusti sada mene", dlanom joj pomazim obli stomak i osmehnem se. „Kako ti je ovde?", ne mogu da ne pitam. Nisam smela ni da pomislim da uporedim američka porodilišta sa ovima kojim sam u Srbiji videla.

„Dobro je. Vode računa o nama, redovno nas obilaze i pregledaju. Doktor je rekao da očekuje u toku večeri da se porodim... Uhhhh!", namršti se i protrlja stomak.

A ja kao po komandi gledam u ručni sat i brojim sekunde i kad odahne, kažem: „Ravno trideset sekundi."

„I šta kaže tvoja prognoza? Možda se ranije porodim?", nasmeje se Bilja i obriše znoj sa čela.

„Nisam ginekolog i stvarno ne znam tajming. Sad mi je žao što tu oblast nisam malo bolje proučila."

„Ma, ko je to nama doleteo?", iza leđa začujem muški brundav glas i naglo se okrenem ka Biljinom suprugu.

Najpre se zagrlim sa njim, a zatim malo popričamo i kada čujem da je uzeo izlaznicu sa posla da bi došao ženi u posetu, zabezeknem se. Zar, zaboga, nije mogao dobiti slobodne dane? Kako mi je to pitanje palo na pamet tako sam ga i izgovorila, a onda dobila i odgovor. Kada mu se supruga porodi uzeće odmor i par dana koji mu sleduju kako bi spojio dve nedelje odsustva da joj pomogne.