Šta je to bilo?
Uspravila sam i protrljala bolno mesto na glavi pokušavajići da shvatim šta se dogodilo. Nalazim na istom mestu kao i malo pre, samo što je sada sve bilo na svom mestu. Nisam primetila ni onu malu kutiju sa crtežom automobila ni razbacani nameštaj. Glavobolja kako se pojavila tako je i nestala, baš kao da se ništa nije dogodilo.
"Šššš!"
Čuo se glas u daljini koji je šaputao reči koje nisam mogla razumeti. Uputila sam se ka izvoru zvuka i pronašla se u hodniku. Sa prvim korakom moje oči su lako prepoznale dečaka, koji je sedeo naslonjen na jedna vrata, i ako je bilo mračno, tek slabašan tračak svetlosti je dopirao iz mog pravca.
Polako sam krenula ka dečaku kao da sam se bojala da ću ga svojim prisustvom uplašiti ili ometi u nečemu. Moje noge su se u trenutku skamenile kada sam čula tihi plač sa druge strane vrata. Misli su nepovezanim redom letele po mojoj glavi i nisam znala šta da mislim.
"U redu je Luk. Smisliću nešto."
Prošaputao je Leon pokušavajući da uteši osobu sa druge strane.
"Kazniće te ako sazna da si ovde." Odgovorio je dečakov uplašeni glas sa druge strane.
"Znam." Prebrzo je odgovorio. "Moram nešto da učinim Luk, ti si mi brat kako mogu da te ostavim tom monstrumu?"
Brat?
"Ne Leo, samo beži odavde... Svakako svi već misle da sam mrtav zar ne? Ja... ja bojim se. Umreću ovde zar ne?"
Njegov glas je pucao. To dete je bilo slomljeno i jedina nada mu je bila mogućnost da ga brat izbavi. Ipak znao je da to nije moguće, znao je da mora da pomogne bratu i otera ga iz ovog pakla.
Ali ja... ja sam mislila da je njegov brat mrtav... On je meni rekao da je nestao i nikad ga više niko nije video ali sve vreme on je zarobljen u kući... Koliki monstrum moraš biti da učiniš takve stvari... Ne mogu ni da zamislim kroz šta su sve prošli.
"Nećeš jer ja ne idem nigde bez tebe!" Tračak sumnje se čuo u njegovom glasu jer ipak i on je samo dete i šta on može? Sumnjao je u sebe.
Nastupila je kratka tišina pre nego što se začuo duboki glas njihovog oca.
"Leone? Da li si ti to opet kod onog malog pacova?" Zagrmeo je njegov glas koji se polako približavao nama.
Na Leonovom licu se pojavilo zaprepašćenje pre nego što se to preslikalo u strah. Njegovo maleno telo je vidno počelo da se trese jer je znao šta mu sledi. Bez obzira na to nije želeo da se pomeri od vrata, nije želeo da napusti svog brata. Sad je kasno.
"Beži odavde. Pre nego što i ti ne završiš ovako. Pre nego što kaže da si i ti demon."
Čuo se tihi šapat pre nego što me je neko snažno odgurnuo i zalupio vrata zamnom.
Ne! Ne može to ponovo da uradi. Odlučno sam zgrabila kvaku i naglo otvorila vrata.
Topao vazduh i miris scveća me je zapljusnuo poput jakog talasa dok sam pokušavala da se naviknem na naglu promenu svetlosti. Zakoračila sam napred i pronašla sam se na poznatom mestu pored reke. Moj pogled se automatski zaustavio na dve prilike nedaleko od klupe.
Osećanja u meni su bila pomešana i imala sam osećaj da se sve ovo prebrzo događa. Sva ova sećanja...
"Šta da radim Lusi?" Prošaputao je dečak.
Približila sam im se i shvatila da sam to stvarno bila ja, samo mlađa ja.
"Možeš da pobegneš odatle. Možeš doći kod mene, mislim Noi ne bi smetalo a ni baki." Odlučno sam rekla.
"Ne mogu..." odgovorio je dečak potišteno.
"Zašto Leone?"
"Žao mi je, ali ne mogu to da uradim..."
Tuga se čula u njegovom glasu ali tada to nisam mogla da razumem, tada nisam znala za njegovog brata. Nije mogao da ga ostavi onom monstrumu a ja sam mu otežavala...
Posmatrala sam kako se devojčica igra sa lišćem, kida ga i pravi nekakve čudnovate oblike.
" Onda bi ga trebao ubiti..." prošaputala je mlađa verzija mene.
Nemoguće da sam ja to rekla! Nisam dobro razumela sigurno.
Slika ispred mene se zamutila što me je nateralo da na trenitak zatvorim oči i kada sam ih otvorila nalazila sam se nedaleko od Leonove kuće.
Nakon par trenutaka zapljusnuo me je miris dima praćen uzvicima i mramorom. Crni dim je zaklanjao oblake dok je kuća nestajala u plamenu koji je sve više rastao.
"Leone!" Viknula sam znajući da to nema smisla sada. Ovo je samo sećanje i ja tu ne mogu ništa.
Stajala sam bespomoćno posmatrajući kako se ljudi dovikuju a neki hrabri čak pokušavaju da uđu u kuću ali je plamen bio previše jak da bi uspeli u tome.
U daljini su se čule sirene koje su se velikom brzinom približavale nama. Panika je bivala sve veća. Ljudi su uzvikivali sa strahom ali niko nije mogao ništa da preduzme. Vatrogasci, uz pratnju policije i hitne pomoći, su se brzo pojavili u dvorištu i bacajući se na posao. Posmatrala sam njihova ozbiljn lica dok su protrčavali pored mene a ja sam samo bespomoćno stajala u daljini.
Gašenje požara, vika ljidi dok policija pokušava da ih umiri sve to je izgledalo nestvarno kao da sam uskočila u neku filmsku scenu.
Kako ja nikada nisam znala za ovo?...
Suze su tekle niz moje obraze dok sam posmatrala kako se policajac i par vatrogasaca vraćaju praznih ruku iz kuće.
"Pronašli smo dva tela." Sa uzdahom je rekao policajac koji je izašao zajedno sa vatrogascima. Njegovo lice i odelo je bilo isprljano od čađi a seda kosa je bila išarana crnim mrljama.
"Tela su izgorela i teško je utvrditi ko je ko. Usuđujem se da predpostavim da je jedno telo vlasnik ove kuće a drugo telo nismo sigurni, znam samo da je žena u pitanju. Koliko sam video na pitu ovamo, zove se Fredi Collins, nema ženu i ima samo jedno dete." Nastavio je profesionalno baš kao da ovakve slučajeve sreće svaki dan. " Ali dete nije pronađeno i verujem da nije unutra. Moramo ga pronaći." Rekao je više za sebe.
" Njegov otac je bio alkoholičar pa je dete gledalo da ne bude kući gledalo je da izbegava svog oca."
"Znaš ga?" Policajac je digao obrvu i njegovo lice je poprimilo čudan izgled, možda zbog sve te čađi.
"Znam njegovog brata." Slegnuo je ramenima.
"Ali nešto tu ne štima." Nakon par trenutaka rekao je mlađi policajac koji se upravo vratio do njih. " Oseti se slab miris benzina odavde."
"Ovo nije slučajnost neko ih je ubio." Stari policajac se nadovezao potvrđujući mladićeve reči.
"Jesi li siguran da nije plinska boca eksplodirala ili da je negde procureo gas?" Sumnjičavo je dodao treći policajac.
"Instinkt mi govori da to nije slučaj. Radim ovaj posao preko 20 godina, svačega sam se nagledao... A mogu reći da će i ovaj mali biti dobar u ovom poslu. "
Ali to je ne moguće... Ne,ne, ne!
Okretala sam se oko sebe u potrazi za Leonom.
Jesam li ja kriva za ovo?
Jel on to uradio?
Pitanja su se slagala i polako počela da me guše dok je osećaj krivice sve više rastao. Počela sam da bežim od tog mesta, da pobegnem od te krivice koju sam osećala...
Trčala sam ni sama ne znajući kuda idem dok su suze nemo tekle niz moje obraze.
Kada sam pomislila da sam se dovoljno udaljila da ne čujem sve te ljude i ne vidim taj ogromni plamen stala sam kako bi pribrala misli koje su nemilosrdno letele po mojoj glavi. Rukavom sam obrisala suze koje su mi mutile pogled i tada sam shvatila da se ponovo nalazim pored reke.
Ugledala sam Leona kako čuči pored reke sav mokar, jecajući i prekrivajući lice rukama. Sada me je osećaj krivice još više gušio.
Polako sam se približila dečaku i u trenutku me je obavio miris benzina. Moje srce je ubrzalo ritam dok su se misli polako slagale u mojoj glavi.
Želeo je da se ubije... On je to uradio... Ja sam kriva...
Srce kao da mi je stalo na celu minutu dok sam ga posmatrala kako uzima kamen i baca ga u vodu.
"Da želeo sam da se ubijem..." čuo se Leonov glas iza mene koji se polako približavao. "Želeo sam da sve moje loše uspomene izgore zajedno samnom. Ali..."
Svoj puls mislim da sam mogla da čujem kako odzvanja u mojoj glavi. Naterala sam sebe da ga pogledam ovaj put.
"... hteo sam da te vidim Lusi. Samo što se ti nisi pojavila, koliko god sam puta dolazio ovde." Njegove oči su se na trenutak napunile suzama pre nego što su ponovo poprimile onaj ledeni izraz.
"Da li sada shvataš? Nisam ja tebe napustio, već ti mene..."
Njegove reči i hladnoća koju sam u tom trenutku osetila su me slomile.
Ali kako... to ne može biti. Njega nije bilo, ja sam njega čekala...
'Ne želiš da se setiš. Sama si kriva za to.'
Ovog puta nisam imala snage da gurnem takvu misao sastrane ovaj put sam bila sigurna da je upravu.
"Žao mi je." Prošaputala sam još u stanju šoka jer sve ovo vreme ja sam mislila nešto drugo... Sada sam definitivno sigurna da samnom nešto nije u redu jer sve ovo nije laž. Ja sam samu sebe lagala... Znala sam da je sve ovo istina, imala sam taj jaki osećaj da je tako.
Blago je odmahnuo glavom i okrenuo mi leđa. Ta njegova hladnoća je činila sve ovu ranu na duši sve veću. Nisam znala šta da kažem jer šta god bi sada rekala zvučalo bi patetično.
Moje izvinjenje sada ne znači ništa ako se ni ja sama ne sećam šta se dogodilo.
Glava me je u trenutku zabolela i naterala da se spustim na kolena i čvrsto je uhvatim. Bol je postajala nepodnošljiva ali je već sledećeg trenutka nestala. Šta je to bilo? Ponovo sam postavila to pitanje...
"Ako nešto ne preduzmeš, izgubićeš se Lusi." Rekao je pokušavajući da sakrije svoje emocije ali sam primetila tračak tuge u njegovom glasu.
"Izgleda da će uskoro kraj ovom testu. Moram da idem."
U potpunosti sam zaboravila da je ovo neka vrsta testa i njegove reči su sada preokupirale moje misli od čega sam se naježila. (Jer je zabavno...) Sad je pravo vreme da ga pitam...
"Da li je istina da će dobiti drugu šansu?" Okrenuo se ka meni netremice me gledajući.
"To ne zavisi od mene." Zastao je na trenutak i dodao "Ne zaboravi i ti si ovde kako bi dobila drugu šansu." Nakezio se pre nego što je nestao a ja sam imala osećaj kao da prolazim kroz vodu i pritisak polako počinje da se smanjuje.