,,Gde je on sada?" Upitam vozača kada dodjem sebi posle šoka. Kroz glavu mi prodje slika mene ispred lifta kada sam se srela sa covekom koji je imao sastanak sa Danijelom danas. Nosio je pistolj sa sobom. Mora da je do nekog problema došlo.
,,On je sada kući."
,,Kako kući? Gde je upucan?"
,,Ne znam detalje." Slegne ramenima.
,,Miona, pozvaću ti taksi. Ja moram otići kod Danijela." Okrenem se ka njoj.
,,Poćiću sa tobom." Odgovara.
,,Naravno da nećeš ispaliti drugaricu zbog mene. Ideš u grad. Kraj."
,,Dobro. Ali javi mi kakva je situacija."
,,Javiću ti. I ne brini za taksi, ja ću platiti." Izvadim telefon i pronadjem broj taksija u imeniku, kog sam sačuvala, jer ga često zovemo.
Pozovem i naručim taksi, te ga sačekamo dok ne dodje i pokupi Mionu.
Nakon petnaest minuta stigao je i Miona je otišla.
,,Vozi me kod Danijela. Brzo."
,,Moram javiti gospodinu Petroviću." Vozač uzme svoj telefon iz dzepa.
,,Ne. Ne moraš. Samo me odvezi. I ne brini. Koliko puta ti moram reći da nećeš nikakav problem imati."
Samo klimne glavom i upali auto, te se zaputimo ka Danijelovoj kući van grada.
Tih trideset minuta koliko je vožnja trajala su mi bili najduži u životu. Minuti kao da su sati bili.
Kada se vozač parkirao na parkingu pored dvorišta, odmah sam istrčala iz kola i zvonila ko manijak na vratima. Koliko sam udarala, ne bi bilo čudno da otpadne dugme zvona.
Otvorila mi je Dragana zaprepašćena verovatno zbog toga što sam me vidi posle dužeg perioda i što je neko zvonio kasno. Zagrlila sam je jako, a o a mi je posle nekoliko sekundi uzvratila zagrljaj, zbog šoka koji je osećala u tom trenutku.
Iza nje su se pojavilq dva telohranitelja koja me nisu dočekala na vratima, kao što je to bio skučaj dok sam živela sa Danijelom.
,,Gde je Danijel?" Odmah predjem na stvar.
,,U sobi vašoj na spratu." Odgovori mi Dragana.
Prodjem izmedju telohranitelja i potrčim ka stepenicama, ali me neko uhvati za lakat.
,,Moramo da Vas pretresemo, gospodjice." Kaže mi jedan od telohranitelja.
,,Mene? Zbog čega? Zar mislite da bih mu naudila?!!" Izvučem ruku iz njegovog stiska.
,,Takva je procedura."
,,Je*eš proceduru. Do juče sam ovde živela. Njegova sam devojka!" Nastavim da se penjem stepenicama.
Za minut dodjem do naše sobe.
Zastanem i udahnem duboko pre nego što otvorim vrata. Osetim strah, jer ne znam šta će me dočekati kada ih otvorim. Možda je mnogo povredjen.
Pritisnem kvaku i otvorim vrata. Ugledam na krevetu Danijela u pantalonama koje je nosio danas bez košulje. A levo rame mu je zamotano u zavoju. Mogu se čuti u sobi samo njegovi duboki udisaji dok mirno spava.
Pridjem krevetu i sednem na slobodan prostor do njega. Odahnem, jer je moglo mnogo gore da bude.
Stavim mu ruku na čelo i prodjem mu prstima kroz kosu. Zatim spustim glavu i poljubim ga u čelo, a on to oseti i otvori oči u tom momentu.
,,Došla si." Promrmlja.
,,Jesi li dobro?"
,,Samo me rame boli zbog rane." Pokuša da ustane, ali ga zaustavim jer mu po licu vidim da ga dosta boli.
,,Ne pomeraj se." Stavim mu ruku na grudi.
,,Kako si saznala?" Posluša me i prestane da se pomera.
,,Vozač mi je rekao. Ali sami zato što sam insistirala. I neće imati problema zbog mene. Jasno?" Odbranim ga.
,,Dobro, šefice." Nasmeje se.
,,Nije mi do smeha, Danijele. Šta se desilo? Je l ti ovo uradio onaj čovek s kojim si imao sastanak?" Prekrstim ruke.
,,Kako znaš?" Skupi obrve.
,,Videla sam da ima pištolj kada sam izlazila izlazila iz kancelarije. Nisam bila sigurna."
,,Jeste. Imali smo nekih malih nesuglasica."
,,Da su male, ne bi primio metak zbog toga."
,, O, veruj mi da ima puno ludaka koji bi i za manje upucali."
,,I šta je bilo u pitanju? Gde je taj čovek sada?"
,,Mislio je da sam mu ja ubio brata zbog duga koji ima kod mene." Kaže nonšalantno.
,,Molim? Čekaj, tebi su to male nesuglasice?" Klimnem negativno glavom.
,,Uglavnom, on je sada u zatvoru. Imam veze u policiji tako da će on još dugo biti tamo. Nisam mu mogao ništa uraditi, jer se to u firmi desilo. Inače bi on sada ispod zemlje bio."
,,Dobro je onda što se to u firmi desilo. Ne želim da radiš te stvari, Danijele. Ne mogu na takav život sa tobom da pristanem." Koliko god da ga volim, ne bih mogla da živim mirno znajući da su njegove ruke idalje umazane tudjom krvlju.
,,Nikad nedužne ljude, Katarina."
,,Svejedno. Ne želim uopšte da do toga dodje, Danijele. Ubistvo je ubistvo. To što si radio, radio si. Ako ti je stalo do mene, prestaćeš."
,,Moj posao zahteva takve stvari."
,,Onda promeni posao! Rekao si mi jednom da ti je samo firma legalna! Onda se bavi samo njome." Povisim ton.
,,Inače šta?" Podigne jednu obrvu.
,,Inače nema nas. Ne želim da svakog dana brinem da li ćeš doći kući u jednom komadu ili sa krvavom košuljom. Ne želim da budeš taj čovek." Ponovo prekrstim ruke.
,,Došla si da bi mi raskinula, a ne zato što si zabrinuta?"
,,Došla sam jer te volim, a ti mi sada daj razlog da ostanem."
,,Katarina. Već deceniju se bavim pored legalnog posla i ovim kriminalnim."
,,Mogu da predjem preko toga što si se time bavio, ali ne želim da živim sa čovekom koji se idalje bavi time. Imaš milione samo od firme! Ne treba ti kriminal."
,,Ostavila bi me stvarno?" Podigne obrve.
,,Zar sumnjaš posle prvog puta?"
,,Dobro."
,,Šta dobro?"
,,Izaćiću iz tog posla. Ali pod jednim uslovom." Uzme mi ruku onom koja mu nije povredjena.
,,A to je?"
,,Udaćeš se za mene." Jeza me prodje kada to izgovori.
_
Ostavite zvezdicu i komentar!🙋🏻♀️🌸