Bianka je u tom trenutku promenila izraz lica, nasmejala joj se nadmeno. "Da, Bjanka. Pričao mi je Mateo o tebi. Čičak koji mu se zakačio na pantalone."
"Lepo me je opisao." Odgovorila je kao da je ni jedna reč ne dotiče, kao da se ni jedan pogled nije upućen njoj. "Zaista si me dobro upoznao."
Jesam. I, znam koliko će mi vremena trebati da mi oprosti samo za te reči koje čak nisam ni izgovorio.
Zatim se samo smestila na prazno mesto na garnituri.
"Čekajte, zar Mateo nije trebao da dodje kod devojke? Pa onda veridba?"
"Mi određujemo pravila, gospođice." Moreti joj je odgovorio. Ja sam joj uputio pogled sa pitanjem šta radi.
Odgovorila je na moj pogled. "Rekao si da sam ja tvoja porodica. Nisi li? Zato sam se smestila ovde."
"Mateo, kakva je ovo predstava?" Moretijeve reči su doprle do mojih ušiju. "Reši ovo da ne bih morao ja. Ne želim da moja ćerka po jednoj kurvi..."
"Moreti!" Upozorenje mi je odzvanjalo glasom.
"Bjanka, treba li ti kuma?" Daria se okrenula prema Bjanki sa ogromnim cerekom na licu. Ignorisala je i mene i Moretia. Prešao sam tih nekoliko koraka i uhvatio je za ruku.
"Dosta je sad..."
Prekinula me je cimajući rukom. "Pusti me." Naredila je kroz zube.
"Ne." Ustala je i krenula za mnom. Ali da nije, kunem se da bih je izneo odatle.
"Pusti mi ruku." Vikala je dok sam je gotovo vukao ka kuhinji.
"Hoću." Ušli smo u kuhinju. "Gubite se svi. Napolje!" Viknuo sam i kada je poslednja žena izašla zalupio sam vrata i pustio Dariinu ruku. Pogledala me je u lice, a onda me tako ravnim tonom izgovorila.
"Neću ti pokvariti tako važan dan svojim suzama. Neću plakati. Zašto ne mogu da gledam predstavu koju izvodiš?"
"Daria..."
"Jesi to hteo da mi kažeš?!"
"Daria..."
"Zašto? Zašto, Mateo? Mateo, napisao si mi da me voliš malopre. Zašto?"
"Jer te volim."
"Ovo se ne dešava! Ne! Ne i ne! Ja sanjam." Koraknula je ka meni. "Znaš li šta si ti meni uradio?"
"Daria, molim te... Hoćeš li se smiriti samo na par trenutaka?"
"Neću! Ne mogu! Znaš li da sam ti se sasvim prepustila? Cela sam se unela u život sa tobom. Ja sam možda trudna!" Vikne i suze kliznu njenim obrazima. "Jebene tablete prestanem da pijem jer htela sam da imamo porodicu. Mislila sam da je vredno rizika. I, šta sad? Voliš mene, želiš dete sa mnom, držiš me kao da jebenu kap vode na dlanu i onda zeniš drugu. Svoju poznanicu!" Drekne i obriše suze.
Jaka je, ali njen glas puca i pogled joj je slomljen.
U ovom trenutku mrzim sebe više od bilo koga. Ja sam svoj najveći neprijatelj. Ja upravo skrnavim našu ljubav. Ali njena rečenica možda sam trudna mi samo uliva snagu da izdržim do kraja.
Možda ih je dvoje. Nekada rizik ne znači dobitak.
"Kako možeš da uradiš ovo osobi koju voliš?" Odmahne glavom i ponovo mi priđe. "Do kraja života ćeš misliti jedino na mene. Tu sam..." Lupi me po levoj strani grudi. "Nikuda odatle ne idem." Krene da se pomeri, pa se ipak predomisli. Pogleda mi u oči. Bljesnu. "Kako možeš biti poput kamena? Kakoo?" Udari me šakom po prsima. "Pusti me da gledam kako joj stavljaš prsten na ruku se ispunjava moj san!" Udari me ponovo. "Obećao si mi zauvek!" Ponovo joj suze kliznuo niz obraze. Okrene mi leđa. Ramena joj podrhtavaju. "Pusti me da gledam sahranu naše ljubavi. Da vidim kojim kamenom ćeš je prekriti."
"Polazi!" Još jednom je uhvatim za ruku. "Želiš odgovor? Evo!"
Odveo sam je do svojeg kabineta. Hodala je za mnom bez reči. Zatvorio sam vrata i onda je pustio.
"Platićeš mi da te ostavim?" Pitala je ironično kada sam otvorio fijoku.
"Da, baš mi je to na umu." Izvadio sam dve male, crvene kutije. Doneo sam ih pre nekih pet dana. Od tada čekaju na pravi trenutak. Hteo sam sve da joj ispričam a onda...
Ovo ću joj samo reći. Možda mi bude koristilo.
"Ovo je jedini prsten..." Otvorio sam kutijicu i uzeo u ruku prsten. Zatim sam krenuo ka njoj. Gledala je zbunjeno. Suze su joj i dalje kvasile lice. Uzeo sam njenu ruku, pomilovao njen domali prst. "Jedini prst na koji mislim staviti prsten."
"Bajka u koju više ne verujem. Neću da verujem." Usledio je smešak pun ironije. "A u onoj kutiji je prsten za nju. Šta ti hoćeš harem?"
"Daria, znam šta sam..." Začuo sam kucanje, zatim je Bjanka provirila. "Samo trenutak."
"Da, daj mu još minut da me laže."
Bjanka je zatvorila vrata nakon što je rekla da me čeka u hodniku.
"Nemoj da previše čeka, sirotica!"
"Tamo je moj prsten." Odgovario sam joj ignorišući poslednje reči.
"Pa ti si već burme kupio. Lep je prsten, sigurno će joj se svideti."
"Kupljen je za tebe." Ponovim.
"Mogu da vidim tvoj?" Nastavila je da izaziva. Otvorio sam kutiju i pružio joj. Uzela je i okrenula ga među prstima a onda zaćutala. Pretpostavljam čega se seća.
"Šta, ti ne bi nosio burmu?"
"Ne volim nakit."
"Gledaj, ako mene planiraš da ženiš ima da nosiš burmu. Ma ima da napišeš moje ime na njoj." Smejala se.
"Vidiš, kada si ti u pitanju ja nekako gubim svoje ja i..."
"Ne laskaj, rekla sam ti."
"Čije je ime ugravirano unutra?" Pogledala je i zajecala. "Obećao sam ti zauvek, ispuniću."
Bacila je prsten na pod, a onda krenula ka vratima. Okrenula se i rekla tiho. "Ako vidim da me neko od tvojih ljudi prati izazvaću nesreću, neću razmišljati. Jasno?"
Klimnuo sam. Otišla je.
Nisam ni slutio da će mi meseci trebati da saznam gde je.
Izašao sam u hodnik i zatekao Bjanku.
"Šta ti izvodiš?"
"Samo se pretvaraj. Još samo dva dana i bićeš slobodan."
Uradio sam tako jer... Ja nisam mogao dalje da mislim. Moje misli bile su sa Dariom. I mrzele su mene.
"Izvinite, otišla je." Rekao sam, bez emocije. Otac me je pogledao sa zadovoljstvom. Potapšao me je po ramenu.
"Nadan se da si sa tom devojkom završio jer ne želim..." Moreti je počeo ali ga je, na svu sreću Bjanka prekinula.
"Oče, zar misliš da me postojanje takve žene uznemirava?"
"Znači sledeće nedelje postajemo porodica?" Moj otac je zaključio sa ponosom.
_________________
Obećala sam nastavak čim pre i evo ga.
Ujutru ćete imati još jedan😁
Laku noć!
❤️❤️❤️
31. Poglavlje
Comincia dall'inizio
