PRIVATNA SKOLA

Novo okruzenje

Zurila sam u sve oko sebe,pitajuci se da li cu ih vec sutra poznavati. Ili ce mi neka od devojaka biti prijateljica.
Nikad nisam imala mnogo prijteljica,zapravo nisam imala nijednu. Bila sam prinudjena da budem usamljenik-da drzim ljude sto dalje od kuce i majke. Osim toga,nisu me zanimale stvari koje zanimaju vecinu devojaka - odeca,tracevi i zuta stampa.

Kod kuce sam se mnogo prijatnije osecala u muskom drustvu. Momci nemaju potrebu da ti postavljaju pitanja, pregledaju ti sobu i kucu, i da znaju sve intimne detalje iz tvog zivota. Zato sam se uglavnom druzila sa Skotom i njegovim ortacima,narocito Adamom Robinsonom, sa kojim sam izlazila celo leto.
Pretpostavljam da ce devojke u mom odeljenju biti zapanjene cinjenicom sto sam raskinula sa njim i dosla ovamo, i tako verovatno postala prva devojka druge godine koju njen decko maturant nije dovezao autom do skole.

Nadala sam se da ce ovde biti drugacije. Znala sam da mora biti. Pa pogledajte sve ovo. Kako da ne bude drugacije?

Tata je zaustavio kola pored ivicnjaka,izmedju zlatnog land rovera i crne limuzine.
"E pa evo nas." Rece tata "jesi li sigurna u vezi sa ovim mala?"
Odjednom nisam mogla da disem. Svih ovih meseci dok su se moji roditelji raspravljali oko mog dolaska u Iston,tata je bio jedini koji ni u jednom momentu nije izrazio sumnju. Cak je i Skot ustuknuo kad je video kolika je skolarina.
Ali tata  je bio uz mene od pocetka.

Pogledala sam tatu u oci ,jednako plave kao i moje, i shvatila da on ne sumnja u to da ja mogu da uspem ovde.
Sumnjao je da li ce on moci da uspe kod kuce. Kroz glavu mi proletese prizori bocica za lekove. Male plavo-bele tablete rasute po nocnom stocicu. Kanta za djubre puna praznih bocica alkohola. Majka,ispijena i bleda,mrmlja ispod glasa o tome kako je boli,kako su joj se dogodile grozne stvari i kako nikog nije briga za nju.

Unistavala je i mene i Skota, govoreci nam kako smo bezvredni,samo zato da bi se osecali jadno kao sto se ona osecala.
Skot je vec uspeo da pobegne - spakovao se prosle nedelje i otisao na univerzitet Pen Strejt. Sada ce u nasoj kuci ziveti samo mama i tata. Ta pomisao me je obeshrabrila.

"Ne moram da idem u ovu skolu." Rekla sam,iako sam osecala fizicki bol od same pomisli da bi tata mogao da se slozi sa mnom. "Mozemo odmah da se vratimo kuci,samo reci."

Tatin izraz lica omeksa i na njemu se pojavi osmeh. "Ma da,kako ne." rece "kao da bih ja tako nesto uradio. Ipak,hvala na ponudi."

Nasmesih se tuzno. "Nema na cemu."
"Volim te duso." Rece tata.
To sam vec znala. To sto me je upisao u ovu skolu i izvukao iz onog pakla bio je najocigledniji dokaz ljubavi koji bi jedan roditelj mogao da pruzi. Slobodno mogu da kazem da je on moj heroj.
"Volim i ja tebe tata."
Onda me je zagrlio,pocela sam da placem, i dok sam se pribrala,vec smo se rastali.

Uzivajte u drugom delu ❤