''Što ćeš sad, ljepotice? ;)''
Iskreno, ljepotica je zbunjena. Nije mi jasno kako je mogao biti unutra sa crnom kapuljačom, a izaći iz učionice bez ikakvog traga kapuljači?
Papirić sam bacila u kantu za smeće jer iskreno, mislim da me netko samo zeza, da budem pristojna. Eto, samo me zbunio. Više ne znam ni na koji sat trebam ići. Moram do ormarića vidjeti što mi je na rasporedu. Pokušavam naći na mobitelu raspored, kao imam raspored na mobitelu ali 'ajde. Putem do ormarića sam gledala sve dečke, ne bi li našla crnu kapuljaču. Bezuspješno. Nisam ga našla. Nisam vidjela nikog tko ima crnu kapuljaču na glavi. Otključam ormarić i pogledam na raspored. Imam matematiku. Jupi. Uzimam knjige za matematiku i krećem prema učionici. Opet gledam okolo da vidim ima li tko crnu kapuljaču.
Ovo se ne događa. Netko sa crnom kapuljačom ide u mom smjeru. Udaljen je od mene svega 5 metara. Približavamo se jednom drugom. Odjednom, podigne svoj pogled i pogleda me u oči.
Kao u filmu. Kao usporeni film. Svijet oko nas je stao. On polako prolazi pored mene i gleda me ravno u oči. Mimoilazimo se. Kad je prošao, okrenula sam se iza. To je on. To je moj dotični.
Na satu matematike sam u drugom svijetu. Ne doživljavam predavanja. Ne doživljavam profesoricu. Razmišljam o crnoj kapuljači. Ne mogu ga izbaciti iz glave. Sve što vidim ispred očiju su mi te njegove plave oči.
''Gđice Peters, želite li nam se pridružiti?'' upita profesorica ''Ne znam o čemu razmišljate, niti me briga, ali ja vam neću biti kriva ako padnete ispit. Bolje vam je da počnete pratiti predavanja jer je ovo teško gradivo.''
Ughh. Mrzim kad mi to naprave. Svi gledaju u mene. Spuštam glavu, kao to će mi pomoći da me nitko ne gleda.''
''Razmišlja o svom princu na bijelom konju.'' Kaže podrugljivo glavna umišljenka i svi se opale smijati.
''Dosta razrede. Počnite pratiti i prestanite se smijati!''
Razmišlja o svom princu na bijelom konju. Hmmm. Da li je on moj princ na bijelom konju? Na bijelom nije. No možda je na crnom.
''Gđice Peters, ako ne želite pratiti nastavu, možete slobodno izaći.'' Opet mi profesorica govori. ''Ne morate tu biti pod prisilom. Izađite van i ne mučite se.''
''Ako vi tako kažete.'' Kažem pomalo bahato.
Kupim svoje stvari sa stola, i izlazim van. Iako mi je ovo tek drugi sat odlazim kući. Neka, dobit ću neopravdani. Pa što? Ne mogu više. Idem se umiti u WC.
Ulazim u wc i tamo nema nikog. Iznenađujuće. Mislim, isterala me u pola sata. Bilo bi čudno da je netko tu. Umivam se. Dobro mi dođe ova hladna voda.
I što ću ja sad raditi? Mislim, što ću raditi do idućeg sata? Zvoni tek za 35 minuta. Sjedam kod svog ormarića. Sjedim tamo i razmišljam. Tko bi to mogao biti? Tko je crna kapuljača?
Gledam na sat. Još 23 minute do zvona.
Gledam na sat opet. Još 21 minuta. Kako vrijeme prolazi tako sporo?
Počnem razmišljati o onome što mi je mama ispričala prije par dana. Rekla mi je da su se Destroidci vratili. Da su napadali, opet. Da su blizu našeg grada. Da su vjerojatno već bili u gradu. Ali i ako su bili, bili su po noći. Destroidci su vampiri koji izlaze samo noću. To su loši vampiri. Imala sam jednu jako dobru prijateljicu Naučnicu. Zbližile smo se. I onda, jednog dana, pretvorila se u Destroidca. Krenula je i mene pretvoriti u jednog. Uzela je krv Destroidca u špricu i krenula ju je ubrizgati meni u krv. Srećom, obranila sam se i ubila sam ju. Nisam imala namjeru ubiti je, ali morala sam.
Zvono me trza iz mog razmišljanja. Napokon. Kraj sata.
I napokon. Kraj nastave. Uzimam slušalice, puštam pjesme i krećem kući. Trenutno mi je najbolja You don't have to try i samo nju slušam. I eto me već kod kuće. Izgledalo mi je kao da sam došla do kuće za svega tri minute. Ručala sam i otišla u sobu. Umjesto da učim, legla sam na krevet i razmišljala o svemu. O Destroidcima, o crnoj kapuljači, o Alexu. Zaspala sam.
Probudila sam se 5 minuta prije treninga. Brzo sam obukla tajice, bretele majicu, obula se, svezala kosu u rep i spremila stvari. Brzo sam otišla u kuhinju po vode i izašla sam iz kuhinje. Pogledala sam na sat. Ima još tri minute do treninga. Počela sam trčati. Srećom mi je dvorana za trening blizu. Trčim najbrže koliko mogu. I stižem minutu prije početka.
''Mislio sam da si zaboravila i da nećeš doći.'' Rekao je Aaron '' 'Ajde, šta si se toliko zadihala?'' zezao me Aaron. Nasmijala sam se i udarila ga šakom u rame. ''Hajde, moramo na poligon.''
Polako smo krenuli do poligona. Bili smo sami. Što se događa?
''Aaron, gdje su svi? što se događa?'' upitala sam pomalo uplašeno.
''Mislio sam da su svi već na poligonu.''
U grmlju se čuje nekakvo šuškanje.
''Aaron?''
''Tu sam Kelly.''
''Što se događa?'' upitam
''Ne znam. Ali što god da se dogodilo, obećajem ti da neću dopustiti da ti se išta dogodi.''
Znam da bi se sad svi već grlili i ljubili na ovakvu rečenicu. Ali ja i Aaron nismo takvi. I on i ja znamo da smo najbolji prijatelji. I ništa više. Ovo je bilo zaštitnički od njega, ali znam da to čini jer mu značim i jer me voli, kao prijateljicu naravno.
''Kelly, polako ćemo krenuti prema izlazu. Skroz polako i skroz tiho.''
''Okej.'' Kažem gotovo nečujno
Krenuli smo polako prema izlazu. Iz grma je nešto izašlo. Da. Bio je to jedan od Destroidaca. O ovome nikome nismo rekli. Čak ni roditeljima. Otišli smo kući. On me otpratio da mi se ne bi nešto dogodilo. Došla sam kući i samo proletjela do sobe. Zaspala sam.
Budi me alarm. Ughhh. Škola. Spremam se polako i odlazim u kuhinju na doručak. Mama nam je napravila palačinke. Nisam baš ljubitelj, ali mogu pojesti. Kao i uvijek, slušalice u uši i polako prema školi.
Prvi sat mi je bila kemija. Uzela sam knjige i krenula sam prema učionici. Na mobitel mi je stigla poruka pa sam pogledala tko mi je poslao poruku. Kako gledam u pod, ne vidim kamo idem.U jednom trenutku, netko se zabija u mene, to jest, ja u njega i ispadaju mi sve knjige i mobitel. Ispričavam se i dižem pogled. Gledam ga u oči. A i on mene. Čučimo na hodniku i gledamo se. To je on. To je crna kapuljača. Sigurna sam.
(Hejhej. Pa evo nastavka. Nadam se da će vam se svidjeti. Ako vam se svidi ostavite vote/komentar mišljenja. Znači mi puno ;)
