Izgubljena sloboda

Moja krv

Neizvesnost i nemogućnost da pomognemo osobi koju volimo je teža nego sopstvena bol. Dok gledamo osobu koju volimo više od života kako propada i suši dali bismo sve za nju, ali nažalost i sve nije dovoljno kada je opaka bolest u pitanju. Pavle je gledao njegovu ljubav kako vene pred njim, a da ništa nije želela da učini povodom toga. Najradosniji dan u njegovom životu je bio onaj kada mu je njegova Marija saopštila da je trudna. Već je video sebe u ulozi oca, nežnog, pažljivog i strpljivog. Smišljao je imena za decu, razmišljao kakva će biti dečija soba, koliko će ih to bebe još više zbližiti, međutim kako to obično biva uz sreću uvek vreba i nesreća. Njegova žena je bila sve bleđa, povraćala je, bila je totalno malaksala. Mesec dana mu je Marija lagala da je sve u redu, da to tako mora biti u trudnoći. Ko zna koliko bi ga još lagala da se nije jedan dan onesvestila. Imala je sreće jer ju je pronašao na podu njihove sobe pošto se vratio da uzme nešto pre odlaska na posao. Pokušao je da je probudi i kada nije uspeo, strčao je niz stepenište sa njom u rukama usput pozivajući svoju majku da zove Milenu jer je vodi u bolnicu. Dva sata kasnije, dok je Marija ležala i dalje u nesvesti u bolničkom krevetu, Pavlov svet je počeo da se urušava, ciglu po ciglu. Milena je ušla sa još jednim doktorom u sobu sa papirima u rukama, uplakana i bleda kao duh.

"Milena? Šta se dešava? ", uplašeno ju je pitao dok je ona odmahivala glavom.

Doktor pored nje mu se predstavio i izgovorio mu najgore reči koje je mogao da pretpostavi.

"Nažalost gospodine Isidoroviću Vaša žena ima akutnu limfocitnu leukemiju. Poslednji stadijum bolesti, nije joj ostalo puno vremena, bolest je suviše uznapredovala za lečenje", ravno je izgovorio doktor ispred njega.

Pavlu se učinilo da nije dobro čuo, da ga uši varaju, ali kada je doktor još jednom potvrdio svoje reči on je počeo da odmahuje glavom dok su mu suze maglile vid.

"Ali, ali..nemoguće..ona je trudna.. dobićemo blizance..", sa nevericom je izgovarao.

"Sudeći po izveštajima koje imamo, gospođa Isidorović je već znala za svoje stanje. Potvrđeno je prilikom prvoj poseti ginekologu i izveštena je o mogućim lekovima koji bi joj produžili život na neko vreme. Konsultovao sam se sa ginekologom koji ju pregledao nakon nalaza krvi i on mi je rekao da je gospođa odbila lečenje jer bi ono značilo prekid trudnoće. Mi možemo hemioterapijama da usporimo bolest i pružimo joj bar još desetak meseci života, ali sve ostalo, nažalost nije u našoj moći".

Milena je plakala naslonjena na zid, a Pavle je tad kidao kosu sa glave. Prišao je krevetu gde je ležala njegova voljena i kroz suze rekao doktoru da otpočne proces terapije. Uhvatio je Mariju za ruku i poljubio joj šaku. Ona je progledala i nasmešila se.

"Neće biti terapije ljubavi. Izneću trudnoću do kraja i podariti ti decu Pavle, za mene je kasno".

Pavle je negodovao i govorio joj da će ona ostati živa i da će imati još dece, da se ne brine ništa ali ga je Marija oštro prekinula.

"Ne Pavle. Pogledaj mamu, ona zna da po mojim nalazima, meni nema spasa, ali bebama ima ljubavi. Imaćeš njih kada mene ne bude. Neću Pavle da me pamtiš prikačenu na cevčice, bez kose i volje za životom, jesi li me čuo? Neću!", viknula je i stavila njegovu ruku na njen stomak te nastavila," oni su moja volja za životom, za ovim kratkim koji mi je ostao.Hoću da znam da je iza mene ostao neko ko liči na mene, ko će tebe voleti kao što bih te ja volela, hoću da ti podarim porodicu o kojoj smo toliko maštali ljubavi".

"Marija, moja porodica si ti, bez tebe nije ništa važno. Ako nemam tebe, ja.." zajecao je.

Marija je odgurnula njegove ruke sa sebe i okrenula glavu ka prozoru.

"Idi Pavle. Idi i ne vraćaj se dok ne prihvatiš moju odluku. Neću da živim kao senka i provodim svoje dane čekajući da se završe i znajući da ništa nisam doprinela ovom svetu i tebi. Idi!", ciknula je dok je Pavle grcao od tuge i pognute glave napustio bolničku sobu, ostavljajući nju sa Milenom. Doktor je išao za njim i razuverio ga u ikakvo postojanje nade da će ona ostati živa, sa bebama ili bez njih. Danima nije mogao da se pomiri sa tim da će je izgubiti i da ona ne želi da se leči i u tim danima Marija ga je terala od sebe. Na kraju, potpuno slomljen, došao joj je i obećao da će učiniti sve da je voli i čuva u to vreme koje joj preostaje. Mislio je o sebi da je najgori zločinac jer želi da njegova deca nestanu samo da bi ona živela duže, ali kada je otišao sa njom na ultrazvuk i video dve tačkice i čuo njihove otkucaje srca, shvatio je da bi je ubio pre nego bolest da ju je naterao da abortira. Nena radost i suze sreće dok je pratila monitor nisu mogle da se porede ni sa čim na svetu. Tako je Pavle Isidorović pristao da čeka smrt svoje supruge i majke njegove dece, da je gleda kako kopni i nestaje dok njen trudnički stomak raste. Telo joj je prvo postajalo slabije, ten bleđi, a onda polako je nestajao i sjaj iz očiju. Bilo joj je još teže jer je njena Čarli bila tamo negde daleko i nije mogla da je vidi barem poslednji put. Kada je pričala o Minji, Pavle se zatvarao nakon toga u kupatilo i još više plakao. Pored njene želje da rodi decu, želja joj je bila da još jednom vidi Čarli, a ni to nije mogao da joj ispuni. Dani koji su joj bili dobri provodila je sa njim šetajući i za laptopom. Pisala je o njenom i Minjinom detinjstvu i govorila da je to njen poklon njenoj Čarli. On nije znao kako da joj kaže da ne veruje da će ikada iko od njih više videti Čarli, ali ona, njegova plavušica je verovala, više nego iko ikada. Kada su spakovali kofere za Švajcarsku da bi tamo ona iznela trudnoću do kraja jer su našli odličnog ginekologa koji ih je prihvatio sa njenim specifičnim slučajem, Marijin sjaj u očima se vratio. Njena vera u Čarli i u to da će je ponovo videti se obistinila. Želja da vidi Čarli pre smrti se ispunila, a Pavla je tada još jednom pokopala. Ono što je pristao da uradi zarad sigurnosti bratovog sina ga je udaljilo od brata. Dvadesetog januara 2008, njegovo srce je postalo za broj veće i istog dana se raspalo u sitne deliće. Rodili su mu se sin i ćerka, ćerka je umrla dva sata nakon rođenja, a za njom i njeogva plavušica. Umrla je spokojno, znajući da mu je ostavila plod njihove ljubavi, znajući da je zaštitila plod ljubavi njene sestre i njegovog brata, ali on više nikada neće biti spokojan.