Izgubljena sloboda

Tvoja krv

Bolan je bio početak '94 godine. Prebolan za Živorada i Desanku Ristić. Drugog januara 1994. na mesnom groblju u Majuru u dve sveže iskopane rake, spuštena su tela dvoje mladih supružnika. Velika ljubav koju su gajili i planovi za budućnost su sahranjeni istog tog dana. Nisu dočekali da ljube i grle svoju ćerkicu, nisu dočekali da je ljuljaju. Umesto suza sreće i proslave u kući Ristića, zavijeni su u crno. Snežne pahulje su toga dana sve jače i jače padale. Sneg je vejao i pravio smetove te otežavao ukopnicima da iskopaju dve rupe za dva tela. Kada su konačno spušteni i pokriveni zemljom, ubrzo je i beli pokrivač pokrio njihove grobove kao da time pokazuje koliko je njihova ljubav čista i nevina bila. Desa nije više mogla da stoji na nogama i ridala je na sav glas.Živorad je svojim onemoćalim telom podupirao svoju ženu dok su ga tihi jecaji potresali.
"Sine moj, oči majkine, prvo moje, rano moja ljutaaa.. Gde ćeš sine u crnu zemljicu, gde ćeš ružo moja, tamo te ne vidim", jecala je.
"Hajmo Deso kući, hajde Deso, moramo jaki biti, unuče su nam u amanet ostavili", plakao je za njom njen suprug iako nije imao snage ni on da bude jak.
Iza njih, sasvim neprimetan, nalazio se njihov mlaði sin. Istina, plakao je za bratom. Bolelo je što ga više nema, ali takoðe to je značilo da sva imovina koju su im otac i majka stekli kroz godine se više ne deli na dva dela. Njegov deo bi posle njegovog pokušaja silovanja Barbare sigurno bio umanjen, ovako, jedini naslednik svega, bio je on. Njihov jedini sin. Blagi osmeh preleteo mu je usnama i ubrzo nestao jer se podsetio gde se nalazi. Kad mu je majka ponovo zaridala i ovaj put se i bacila preko groba svoga sina,  Sveta je pomogao ocu da je podigne i smesti u kola, te odvede kući. Ljudi su se razilazili sa mesnog groblja u Majuru, promrzli i potrešeni smrću mladih supružnika. Na groblju su ostali samo Dragan i Rada koji su zavoleli Barbaru kao svoje dete. Dragan je nem od bola posmatrao ženu kako se naslanja na krst sa Barbarinim imenom.
" Devojčice naša, koliko nesreće ti je život dodelio, tugo naša. Pazi od gore svoju ćerkicu i daj nam svima zdravlja i dugovečnosti da mi ovde možemo da je izvedemo na pravi put. Dok je nas i Zoranovih roditelja, Sloboda će biti srećna. Čuvaćemo je kao zenicu oka", plačljivo je dodala sredovečna ženica.

Koliko god se oni trudili u narednim godinama zajedno sa Ristićima da sačuvaju Slobodu od teškog života, težak život će je u stopu pratiti, ali ona neće dati da je sve ružno pokoleba i da se izbori za ono što zaslužuje i onog ko nju zaslužuje.

Malena beba je u Šabačkom porodiloštu provela deset dana. Nepodojena od strane majke, neljubljena od majke,negrljena od majke. Žalosno su je gledale babice, doktori i čistačice porodilišta. Živa, zdrava i željena, ostala je bez roditelja i nikada neće njihovu ljubav upoznati. Obučena u roze haljinicu i uvijena u ćebence desetog dana od rođenja, predata je u ruke njene bake. Drhtavim rukama ju je Desanka tog dana preuzela i još jednom jako zaridala nad prokletom sudbinom. Sa njom je tog dana po unuče došla Rada koja je će biti uz nju svaki deo njenog odrastanja. Smestili su je u krevetac koji joj je pokojna majka pripremila svega par dana pre nesreće, okupana je te večeri kupkama koje su mama i tata izabrali za nju, namazana kremicama. Njihovo mirišljavo čedo ljubavi te prve večeri u svojoj kući je popilo adaptirano mleko i zaspalo u rukama svoga dede.  Bdili su nad njom danima i noćima, pokušavajući da joj nadomeste majku i oca koji su joj tako tragično oduzeti.

Sveta je bio tu, držao ju je par puta i s obzirom da su njegovi majka i otac svu panju usmeravali ka detetu, bio neprimetan. Nije osećao apsolutno ništa prema detetu svog pokojnog brata. I dalje je mislio da je najveća greška njegovog brata što se zaljubio u Hrvaticu koju je on želeo da iskoristi. I dalje je mislio da će sve njive, hladnjače, voćnjaci koje njegov otac poseduje pripasti njemu. Sve do jedne večeri, kada je Sloboda rekla svoju prvu reč. "De de", iz usnica malene bebice od osam meseci. Živorad je posle smrti sina i snahe ponovo plakao. Sada je bio on taj koji rida na sav glas. Njegova unuka je umesto tata i mama rekla deda. Nije mogla da kaže tata, nije mogla da kaže mama. Vezao se za nju i voleo je više nego sopstvenu decu te ga je samim tim ta jedna divna reč toliko bolela. Kada je njegova žena preuzela Slobodu i izvela je napolje jer se i ona rasplakala kada je videla dedu da plače, Sveta ga je gledao prezrivo. Pošto se Živorad nije smirivao, na kraju je Sveta pukao.