Sećaš li se druže nasih šetnji pored reke.
Pričali bi smo o svemu. Od utakmica preko devojaka pa sve do teorija zavere. Jednostavno smo to bili mi.
Sve smo mogli i smeli jedno drugo da kažemo.
Mene je još pratio loš glas po školi ali ti si, na sreću, bio tu uvek.
Iskreno, prijale su mi te šetnje. Znali smo da ostanemo do dva sata posle ponoći sedeci na onim istim tribinama i na onom istom igralištu.
Imati druga sa kojim možeš pricati u dva sata posle ponoci ili samo slušati tišinu je nešto što svaka devojka poželi.
Drug. Ma, budimo iskreni!
Majke su nam smislile imena za decu i osmislile venčanje. Imamo samo 15 godina, njima to nije značilo nista. Očevi se dogovaraju kako ce unuke da vode na pecanje.
Ti i ja samo odmahujemo glavama u tišini dok posle razmenjujemo poglede.
Ti pogledi. Ne znam da li sam pisala o njima.
To su pogledi koje samo nas dvoje razumemo. I tako je najbolje.
To je nesto naše i dovoljan je samo jedan da znam o čemu razmišljaš.
I sada, posle svega, ti i ja u tišini razmenjujemo poglede. Znam i dalje da ih čitam ne brini. To je i dalje nešto samo naše.
Naša mala tajna se krije u tim pogledima.
Da li se sve tajne kriju u očima?
Mrtva sam umorna!
Znači kapci mi samo padaju na oči.
Sutra ću preurediti ako ima nekih grešaka ne mogu sada proveravati detaljno. Laku noc😘