ILAJ: Majstorova Tajna (Prva Knjiga)

2. Ispred majstorovih vrata

Školsko dvorište je bilo pusto kad sam prošla kroz kapiju. Ako je neko bio na imanju, onda je bio unutar školskih zidina. 

Zgrada se prostirala duž celog imanja, više podsećajući na dvorac nego na bilo šta drugo. Podeljena na zapadno i istočno krilo koja su se nastavljala iza glavnog dela zgrade a zatm ponovo spajala i formirala oblik potkovice, izdizala se na sedam spratova. Njeni beli zidovi su odavali srebrnkast sjaj pod punim mesecom.

Dva drvoreda hrastova su se protezala do ulaznih vrata škole, njihova debela stabla oivičavajući put. Njihove grane su bacale duge, izvitoperene senke po širokoj stazi. Kamen od koga je bila načinjena je nosio na sebi ugravirane grbove Eustetiosa. Na svakom od grbova je sedeo gavran, svojom povijenom glavom okrenut na levo. Oko svoje leve noge je imao svezanu vrpcu sa koje je visio elipsasti amblem sa crtežom u sredini. Bio je previše sitan da bi se razaznalo šta je.

Gavranovi su uvek donosili loše vesti, mesto im nije bilo na grbu. Ignorišući njihove jezive oči u kamenu, uputila sam se prema velikim hrastovim vratima.

Na horizontu su se nazirali tamni obrisi planina. One su služile kao jak i nepremostiv zid između našeg grada i ostatka sveta. Visoke i ponosite, nosile su mračne tajne koje su znali i mogli da savladju samo oni iskusni majstori Eustetiosa kojima je bilo dozvoljeno da napuste grad. U njihovim senkama ležala su stvorenja grdnija i opasnija od bilo čega o čemu sam čitala. Njihovo zavijanje i urlikanje je bilo nošeno na krilima vetra koji je duvao preko školskog imanja.

Osećala sam se neprijatno u sopstvenoj koži. Kao da je nešto ispod nje počelo da se uvija, mili i traži način da izbije na površinu kao odgovor na te zvukove koji su ledili krv u žilama. Osetila sam kako mi se šake hlade a prsti trnu. Opekotina od te večeri kao da je iščezla jer više nisam mogla da je osetim.

Ali ono što je na granici i iza nje treba tamo i da ostane. To nije moj problem, niti problem i jednog stanovnika Eustetiosa.

Nama učenicima je bilo zabranjeno da napuštamo grad tako da je ono što se nalazilo izvan njega bio potpuno novi svet za mene. Kopkala me je radoznalost jer iako sam do svoje devete godine živela u Kosantaronu, to je bio samo jedan neznatan delić ovog sveta koji nije bio čak ni označen na mapi.

Želela sam da odem van grada, da vidim sve ono o čemu su nam naši mentori i profesori pričali: druge narode i stvorenja, neobične predele i nove svetove. Sve se to činilo tako dalekim, a planine koje su nas okruživale nepremostivim.

Eustetios je bio lep grad sa svojim vrtovima i lepim građevinama. Bio je dobro uređen - zapravo previše dobro uređen. Mehanizam koji je uvek funkcionisao na isti način, kao što bi svaki mehanizam i trebalo da funkcioniše. Nikada nije bilo nikakvih promena. Svaki dan je ličio na onaj prethodni. Život je bio jednoličan.

A ja tom jednoličnom životu nikada nisam mogla da pripadam. Ali nisam imala izbora, morala sam da ostanem ovde.

Potisnuvši sve misli koje su mi se rojile po glavi, ispravila sam se i malo odlučnije koračala prema ulazu.

Pogled mi je pao na prozor kancelarije mog majstora. Nije bila osvetljena iznutra. Ipak, snopovi mesečine su padali na njegov prozor i u mraku sobe sam mogla da razaznam siluetu veoma krupnog muškarca.

Stajao je sasvim mirno. Nisam mogla da mu vidim oči, ali se po položaju glave činilo da gleda prema horizontu. Verovatno je bio zamišljen. Iznenada je brzim pokretom vrata okrenuo glavu i pogledao me - to sam više osećala nego videla.

Osećala sam se isto kao prvog puta kada sam ga srela: uznemireno, preplašeno ali sam ga bez obzira na to gledala sa poštovanjem. On je bio takav. Budio je u drugima strah i divljenje.

I kao što je gledao odozgo na mene dok sam sedela na tvrdoj i hladnoj zemlji pre tačno 10 godina, na isti taj način me je gledao i sada.

S obzirom da je bio u mraku i sedam spratova iznad mene nisam mogla da ga vidim, ali sam znala da je tu - taj sjaj u njegovom oku koji se pojavi svaki put kad me pogleda, kao da zna nešto o meni što ga zabavlja, a što niko drugi ne zna i ne može saznati.

Uvek sam se pitala zašto me nije pustio da umrem tog dana. Mogao je da me ostavi tamo gde me je našao - njegovi ratnici bi se pobrinuli za mene. Tačno je da posedujem zoi i to mora da je jedan od razloga što me je doveo ovde. Ali nekako mi se čini da to nije pravi odgovor zašto sam postala zvanični građanin Eustetiosa.

Pomerio se od prozora i nekoliko trenutaka kasnije se upalilo svetlo u njegovoj kancelariji.

Kada sam stigla pred hrastova vrata, sama su se otvorila. Kročila sam u ulaznu dvoranu osvetljenu beličastom svetlošću za koju nisam bila sigurna odakle dolazi. Sa leve i desne strane dvorane su bila vrata koja su vodila ili na isti nivo ili u teretane i borilačke arene pod zemljom. Ispred mene su se nalazile široke stepenice. Pele su se do prozora koji je bio na međuspratu, a koji je bio visok do tavanice, a zatim su se odatle račvale na levu i desnu stranu.

Na velikoj oglasnoj tabli je bilo obaveštenje o nadolazećem festivalu i ceremoniji gde će diplomiranim učenicima opštih studija biti podeljena zvanja. Setila sam se svoje ceremonije, suvih usta i znojavih dlanova. Očekivala sam da će reći da ne mogu da diplomiram. 

Kada su me, na moje veliko zaprepašćenje, a verujem i zaprepašćenje ostalih učenika, prozvali da izađem pred Bibliotekara da mi uruči diplomu i zvanje, nisam imala predstavu čemu da se nadam.

Osećala sam se kao da će mi srce izleteti iz grudi kad sam sklopila šaku oko diplome. Iscelitelj ili zaštitnik, fazmotvorac ili ukrotitelj? Progutala sam knedlu i pogledala u Bibliotekarev sitan rukopis.

Ratnik.

Mislila sam da je u pitanju greška. Međutim svaka sumnja je iz mene iščilela kada su majstori (učitelji ratnici) istupili da biraju studente koje su hteli da podučavaju. Bila sam izabrana iako je ukupan broj studenata koji su čekali da budu razvrstani kod majstora bio 116, a svaki majstor nije smeo da izabere ni manje ni više od 5 učenika.

Ne želeći da se uputim u besmislenu prepirku sa sfingama koje su se nalazile na početku ograde velikog stepeništa, ignorisala sam njihovo pitanje šta radim ovde i prošla pored njih, ne osvrćući se.

Kada sam se popela na sedmi sprat savladala me je nervoza. Iz nekog razloga sam imala loš osećaj u vezi ovoga. Nesigurnim korakom sam prišla vratima koja su se nalazila na kraju dugačkog hodnika. Čuli su se glasovi.

Znam da ne bih smela ovo da radim ali me je nešto privuklo. I pre nego što sam znala sam prislonila glavu na vrata i slušala ono što se odvija sa njihove druge strane.

"Kažem ti, besmisleno je!" neko uzdahnu a zatim posle kraće pauze nastavi. "Stvarno ne razumem zašto ovo radite".

Mogla sam da čujem korake. Po svemu sudeći sagovornik mog majstora je bio nervozan. Pribila sam glavu još bliže vratima, a izrezbareno drvo mi se zabi u kožu obraza i uveta.

"Mislim da vam pristojnost nalaže da se ne mešate u tuđa posla, profesore" dubok ali prijatan glas odgovori. Međutim moj majstor je ovo odgovorio tonom koji je odgovarao čoveku koji zbija šalu sa nekim.

Njegovom sagovorniku to nije odgovaralo - čulo se ljutito udaranje nogom o pod.

Majstor se nakašlja, sigurno da mu skrene pažnju na to gde se nalazi.

Nisam više mogla da čujem korake.

"Izvinite... Svestan sam toga, ali... Vidite, ne želim da se mešam u to kako Vi postupate sa svojim učenicima ali... Ona mora da ode odavde, da bude izbačena. I vi ste toga svesni".

"Da".

Odgurnula sam se od vrata u šoku. Znala sam na koga se to odnosilo. To njegovo "da" mi je ceo svet srušilo u trenutku.