Ona je bila razocarana u ljubav, a on je bio neko ko je imao mnogo njih, izlazio je, bio je navijač Partizana nije ga interesovalo da li ce naci pravu...
Sta ce se desiti kada se njih dvoje sretnu?
Hoce li ona opet poverovati u ljubav?
A hoce li o...
Sedim i svoju sobu ispunjavam dimom dok pusim jednu cigaru za drugom. Razmisljam da li će ikada biti bolje.
Posle nekoliko trenutaka zazvonio me je telefon. Zove me Ivan (drug).
Ivan: Šta radiš danas?
Ja: Ništa, upravo razmisljam šta ću da radim. Ti?
Ivan: Idemo danas da igramo bilijar, hajde sa nama bice zabavno.
Ja: Ajde vidimo se onda u 8
Ivan: Dodji do autokomande pa cemo zajedno da idemo
Ja: vazi, ajde cao
Zavrsila sam poziv i razmisljam da li mi se uopste ide napolje. Pocela sam da trazim sta cu da obucem, necu sigurno ceo dan provesti u sobi. Moji roditelji nikada nisu bili strogi prema meni, nikada sma mnogo izlazila, nikada nisam bila u klubu, na splavu, a rekli su mi da mogu da idem ali mene to nije privlacilo.
Za pola sata moram da krenem, obukla sam obicne iscepane farmerke i cnu majicu.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Polako sam krenula da bih stigla na vreme, na Brankovom mostu sam sacekala autobus.
Stigla sam i dosla je i moja drugarica Andrea. Nismo bile bas neke drugarice, znamo se mozda par meseci ali smo zajedno isle na bilijar. Vreme je brzo prolazilo, pogledala sam na sat vec je bilo 11, odlucila sam da se vrstim tramvajem do usca pa da tamo sacekam autobus sako da predjem most, posto zivim ispod Brankovog mosta.
Ne volim da izlazim sama na zeleznickoj stanici zbog migranata pa nastavljam preko savskog mosta do usca. Presla sam most i sisla do jednog mesta ispod mosta gde je bila radnja sa sendvicima i palacinkama, ona se nalazi levo a ja zivim par stotina metara desno, treba mi oko 6 7 minuta peske do moje kuce. Sela sam da pojedem palacinku, tu rade svi ljudi koje znam od rodjenja tako da mi je bilo bolje nego odlazak na bilijar.
Pitala sam da li neko moze da me otprati kuci posto je 12 sati i tu je bio decko koga znam ceo zivot, nismo nesto puno bas pricali ali znam ga iz vidjenja, druzi se sa mojim bratom, ne toliko ali znamo se svi zato sto svi zivimo u blizini.
On se ponudio da me otprati, dok smo isli ka meni zahvalila sam mu se, i objasnila da mi nije problem da idem sama inace ali u poslednje vreme ima mnogo migranata.
Otpratio me je i u tom trenutku kao da sam vec osetila nesto.
