Naredna četiri meseca bila su brzopleta i puna adrenalina.
Pošto su naši životi postali zajednički posle vela tajni, nije postojao osećaj kojim bih mogla opisati koliko sam se srećno osećala. Konačno, posle duže vremena, sve je išlo savršenim tokom. Loši ljudi otišli su iz naših života i sve se u pravom smislu vraćalo u normalu. Uz pomoć Lukasa sam našla savršeni, mali atelje za slikanje sa prozorima od poda do plafona koji je gledao na jednu staromodnu, lepu ulicu Njujorka. Objekat je bio okružen baštom prepunom cveća što je davalo melodičniji utisak okoline. Iako je insistirao da mi pokloni jedan od svojih luksuznih objekata u kojem bih slikala, nisam mogla da prihvatim jer sam želela da krenem od nule sa nečim što je potpuno bilo moje. Predala sam se slikanju, čija se inspiracija svakoga dana nizala sve više, a Lukas mi je čak dao ideju da negde između njegovih čestih putovanja postane moj model. Tako da mi je pozirao negde između gustih rasporeda, a slikanje bi se obično završilo Lukasovim naglim pomeranjem i grubim seksom. Tražio mi je da mu pokažem dosadašnji rad, ali sam želela da to kao i uvek ostane iznenađenje, tako da će svoju sliku videti tek kada je završim, baš onako kako sam je razmislila.
Život koji nikada nisam mogla zamisliti nalazio se preda mnom. Jesu, nekada su se dešavali tmurni, depresivni dani kada nismo komunicirali jedno sa drugim, već je tu radio samo sirovi, neobuzdani seks. Znala sam da mrak u njemu nikada neće nestati, ali isto tako se trudio da svetlost preovlada. Pomagala sam mu, tako što bih mu svakodnevno pokazivala da sam pored njega i da neću dozvoliti prošlosti da ga proguta.
Upravo sam se nalazila u ateljeu, na kraju svog radnog vremena, kada sam kroz vitražne prozore ugledala kurira kako se sa nekim paketom penje do mog sprata. Poletela sam ka vratima, otvarajući ih i pre nego što je stigao.
„Tejt Kanvas?“
„Ja sam.“
„Potpišite, molim vas“, na brzinu sam ostavila potpis, zanemarujući kurirov pronicljivi pogled kada me je ugledao svu prljavu i umazanu od farbe. Zalupila sam vrata i brže bolje pocepala kutiju, sluteći ono što ću naći.
Osmehivala sam se sve više, cepajući omot i u isto vreme vadeći telefon iz džepa farmerki, okretajući poznati broj. U trenutku kada sam otvorila pošiljku i izvadila je, seksi hrapavi glas je grlato progovorio sa druge strane linije.
„Jesi li otvorila?“
„Lukase... prelepa je“, i eto me, plačem. Do sada sam navikla Lukasa na svoje promene raspoloženja, kao i na to da ću plakati u svakoj situaciji u kojoj me bude razmazio. Pažljivo sam podigla kristalnu kuglu, vrteći je. Prah u u vodi se razleteo, pretstavljajući male cvetove. Ajfelova kula se sijala, okružena cvećem koje je asociralo na proleće.
„Voleo bih da si ovde. Pariz je prelep u proleće“, zamišljeno sam je ostavila iznad ostalih polica, koje su već bile prepune kristalnih kugli iz različitih gradova. Pošto je često putovao i takvim tempom će nastaviti još godinu dana, jer se njegova kompanija širi i u zemlji i van, Lukas mi je svakog puta slao kuglu iz različitog mesta. Nikada mi nije rekao kuda ide, jer bi onda upropastio iznenađenje. Prošla kugla je bila iz Berlina, pretprošla iz Moskve, ona tamo iz Madrida... desetine kugli bile su poređane na ulazu u atelje, kao simbol Lukasove posvećenosti poslu i meni. Želela sam da ih ugledam svakog puta kada uđem u prostoriju.
„Znam, i ja bih volela da sam tamo sa tobom“, promrmljala sam, posmatrajući svetla grada kroz prozore. Pomalo tužna što nisam ovoga puta pošla, zurila sam u prazno. Međutim, znala sam da sam u roku od godinu dana morala završiti dvanaest radova kako bih otvorila svoju galeriju i pretstavila je na glavnom otvaranju. Da sam išla na svako Lukasovo putovanje, nikada ne bih postigla sve tim tempom. Činjenica da me je zvao svakog puta, podsećala me je koliko žudno želim da završim radove u roku.
„Šta radiš sada?“, glas mu je zvučao požudno i znala sam da mu nedostajem koliko i on meni.
„Završavam sliku.“
„Gde stojiš?“
„Kraj prozora“, osmehnuo se, a ja sam znala da upravo i on to radi.
„Nasloni dlan na staklo“, rekao je kao i svakog puta kada smo vodili ovakav razgovor. Ako nismo vodili seks preko telefona, uglavnom su do bile njegove dosetke čijim rečima bi me obasipao i razmazio. Zatvorila sam oči, znajući da on zna šta sam uradila. Zamišljala sam da je njegova šaka sa druge strane prozora, dok mi se smeši dečačkim osmehom koji je samo meni pokazivao.
„Osećam te“, najednom je rekao, na šta sam se ja glasno nasmejala.
„Lažljivče.“
„Ozbiljan sam, Tejt. Osećam te, i kad nisam pored tebe. Tu si, pored mene. Osećam tvoje dodire, poljupce. Udišem tvoj miris. Svuda si. U krvi si. U srcu si“, rasplakala sam se, srca prepunog sreće, dok mi se licem širio osmeh. „Vidim te. Stojiš tu kraj prozora, umazana bojom, u izgužvanoj majici i čekaš me.“
„Čekam te“, potvrdila sam promuklo, klimajući glavom iako nije mogao da me vidi.
„Uskoro, obećavam“, ugrizla sam se za usnu, kako se ne bih raspala od plakanja. Nedostajao mi je, iako sam ga imala u potpunosti. U tom trenutku sam zaključila da taj osećaj postoji kada se bezuslovno voli.
Ta težnja ka očaranoj, zanesenoj strasti koja postoji čak i kada je osoba koju volite hiljadama kilometara daleko. Tada sam znala da nema osobe, nema granice, nema daljine koja bi nas razdvojila. Spona koju smo imali bila je previše jaka... nepobediva. Ni jedna sila na ovom svetu je nije mogla raskinuti.
„Volim te, Lukase.“
„Volim te, mala.“
***
I konačno je došao taj dan kada je došao sa puta, iznenadivši me tako što je svratio pravo u atelje. Zatim smo otišli do njegovog stana, iz koga nismo izašli celog dana. Nedostajao mi je, svakim atomom snage, a dokazao mi je i da sam i ja njemu nedostajala jednako toliko. Žudela sam za tim čovekom toliko da sam se osećala kao na sedmom nebu. Pažnja kojom me je obasipao bila mi je strana i osećala sam se čudno da posle toliko vremena iskusim nešto što se zove ljubav, jer sam izgubila veru u nju nakon Kolina ali je Lukas odlučio da me razuveri.
Zato mi je bilo pomalo čudno što sam se u sred noći naglo trgla, osećajući hladnu drugu stranu kreveta. Jastuk je ulegao i čaršav je ostao izgužvan.
„Lukase?“, odgovorila mi je tišina, dok sam se obavijala svilenim prekrivačem sa namerom da ga potražim. Bila je sredina noći, a osećala sam kao da nešto nije u redu dok sam koračala preko hladnog mermera. Izlazeći iz raskošne spavaće sobe, produžila sam do kružnih stepenica koje su vodile do prizemlja. Vladao je relativni mrak, a jedino svetlo bacao je mesec dopirajući kroz visoke prozore. U tami, nazirala sam siluete skupocenog nameštaja.
Klizna vrata ogromne terase bila su otvorena, odavajući pogled na bazen sa osvetljenjem što je prigušeno prodiralo kroz površinu vode. Pogled je odavao vrhunski vidik na centar Njujorka, koji nikada nije spavao. Sve je bilo savršeno mirno, zaključila sam dok sam posmatrala praznu terasu i prostranu dnevnu sobu.
Ali onda mi je dah zastao kada sam ugledala bljesak kristalne čaše.
Tu negde u niši između prozora, sedela je krupna figurna naslonjena na fotelji. Bio mi je okrenut leđima ali sam prepoznala krupne šake i bosa stopala. Mrak ga je pokrio, tako da se potpuno utopio u njemu. Nečujno sam koračala kroz prostoriju, dok je vetar što je dopirao kroz vrata terase, raznosio skute mog prekrivača. Uprkos tišini, imala sam osećaj da me može čuti dok sam prilazila. Sedeo je tako da je svojim očima obuhvatao pogled na blještava svetla grada. Alkohol je bljesnuo, prelamajući se na svetlu, kada je podigao kristalnu čašu i prineo je usnama.
„Zašto si ovde? Hajdemo u krevet“, progovorila sam gotovo šapatom, dok sam posmatrala i upijala njegovu markantnu pojavu. Bio je samo u farmericama koje su mu fantastično naglašavale impresivna bedra i mišićave noge, dok su mu nisko visile, otkrivajući da nema veša ispod. Trbušnjaci bili su mu zategnuti kao struna, naglašavajući se pod senkama.
Lukasove sive oči polako su me odmerile, grubo me upijajući. Previše dobro sam znala taj pogled; otkrivao je grešnu, sirovu, zabranjenu pohlepu koja se nekada graničila time da je bio izuzetno dominantan u svemu što radi, pogotovo u seksu; rasturajući me na najsitnije komade, a kasnije me sklapajući.
Umesto odgovora, dohvatio je flašu skupog viskija i sipao u čašu. Primetila sam da je popio popriličnu količinu jakog, čistog alkohola. Lukas nije pio, a kada jeste, znala sam da su ga demoni obuzeli. Nije me plašio njegov neobuzdani bes, već tišina. Jer sam znala... kada Lukas zaćuti, đavo se javio.
Stegla sam svileni materijal u šaci, prilazeći mu. Adamova jabučica mu je došla do izražaja dok je zabacivao glavu i ispijao viski. Nije ni reč rekao dok sam se smeštala u njegovo naručje, naslanjajući se na pregib njegovog ramena. Nije me dodirivao; ruke su mu lagano ostale položene na naslone fotelje, sa čašom tamne tekućine u šaci. Postavila sam mu ruku na mišićave grudi, spuštajući poljupce na niz vilicu.
„Pričaj sa mnom“, prošaputala sam, dok je gledao pravo ispred sebe. Prešla sam prstom preko jake, izražene vilice, preko adamove jabučice, niz grudi pa sve do trbušnjaka. Jedini način na koji sam znala da je bio svestan onoga što se dešava je to što je odragovao na moj mali dodir. Trbušnjaci su mu se jače zatekli, a on se ukrutio dok su mu se farmerice zatezale. Pomislila sam da mi nikada neće odgovoriti šta ga tišti, kada je najednom promuklo probio tišinu.
„Danas je godišnjica smrti“, nabrala sam obrve, gutajući knedlu. Srce mi je jače zalupalo, shvativši da mi se otvara.
„Čije, ljubavi?“
„Sećaš se Maksa?“, delimično sam se prisetila izraza lica čoveka koji mi je rekao da pitam Lukasa o njegovoj prošlosti, a zatim pobegao kao da ga đavo juri. Znala sa da on pripada tami; tami o kojoj Lukas ne govori. Blago sam klimnula, dok je neodređeno zurio u pogled ispred nas, ni jednog trenutka ne skretajući pogled na mene.
„Pre tebe... pre nego što sam sreo tebe“, ispravio se, jednoličnog izraza lica,
„Upoznao sam jednu ženu. Jednu prelepu, fatalnu ženu koja mi je obuzela misli svojom pojavom“, žar ljubomore me je pecnuo, zaslepljujući mi rasuđivanje. Nastavio je pre nego što su crne misli stigle da me obuzmu.
„Imali smo aferu neko vreme, daleko od sveta javnosti. Ona se krila jer nije želela da muž sazna da ima ljubavnika, a ja sam se skrivao jer nisam mogao da ukaljam karijeru aferom. Bio sam mlad i tek u usponu, nisam mogao sebi da priuštim mrlju na poslovnom uspehu“, zastao je, pogledavši direktno u mene kao da je želeo da vidi moju rekaciju kada bude saopštio rezlutat.
„Maks je bio njen muž“, zastao mi je dah, dok smo upijali jedno drugome poglede. Sive oči postale su mu tamnije, turobnije... predstavljajući utapajuće mračne ambise sa nepoznatom dubinom.
„Šta se desilo?“, upitala sam sasvim mirno, dok je odvraćao pogled.
„Blejk je imala jednu manu“, zaćutao je, a ja sam gotovo mogla izbrojati bučne otkucaje svog srca što je damaralo, preteći da iskoči, „Bila je nepovratno navučena na heroin. Ja sam to kasno saznao. U trenutku kada sam to video, već je bila težak slučaj. Nije joj bilo pomoći“, stao je, a ja sam imala osećaj da to nije bio kraj priče.
„Maks do poslednjeg trenutka nije znao da se mi viđamo. Ona je uglavnom izmišljala poslovna putovanja po Evropi, dok je mene pratila svuda. Jednom prilikom, u toku poslednjih viđanja su nas paparaci uhvatili u Barseloni. Uslikali su joj deo lica, ali to je bilo dovoljno da njen muž ukapira da je ona na slici. Tada sam uveliko raskidao sa njom, ali ona nije mogla to da prihvati. Jedno veče... pozvala me je sa skrivenog broja kada sam bio na poslovnom putu za San Dijego i nepovezano brbljala o našem raskidu. Veče pre sam prekinuo svaki kontakt sa njom, ali našla me je. Dala mi je adresu hotela u kojem je odsela. Znao sam joj treba pomoć pa sam otišao kod nje“, pogledao me je direktno u oči, a u njegovom odrazu slutila sam očaj koji je potom usledio.
„Predozirala se. Stalo joj je srce dok sam došao. A dvadeset trogodišnji ja, mislio je na svoju karijeru. U toj panici sam izašao iz hotelske sobe i anonimno pozvao hitnu pomoć sa obližnje govornice.“
„Lukase, dušo, uradio si ono što je bilo ispravno u tom trenutku“, odmahivao je glavom, kada sam ga čvrsto uhvatio za obraze, „Slušaj me, nisi ti kriv za njenu smrt, ma koliko sebe krivio zbog toga. Nisi joj ti dao drogu. Šta bi se desilo da si ostao u toj sobi? Došla bi hitna pomoć, policija i forenzičari. Našao bi se u medijskoj pompi, a ne bi nikako mogao da se izvučeš iz tog skandala“, uporno je odvraćao pogled dok sam ja tvrdoglavo nastavljala.
„Ne razumeš me, Tejt. Kriv sam. Da sam stigao na vreme, Blejk bi možda još uvek bila živa“, zgrabio me je za zglobove, pokušavajući da me osvesti, „Maks me je neko vreme ostavio na miru jer sam donirao novac za lečenje njihove kćeri koja je bila na dijalizi. Ali ništa ne može da promeni činjenicu da sam ostavio tu devojčicu za majke.“
„U redu, kažeš kriv si“, izrekla sam činjenicu, mršeći se. Klimnuo je čvrsto glavom, potvrđujući. „Hajdemo ovako. Šta bi bilo da se ja nisam napila ono veče i da Kolin nije morao da me vozi kući? Šta bi bilo da nisam isprovocirala Mejsona? Kolin bi još uvek bio živ“, nabusito sam presekla kada je zaustio nešto da kaže.
„Tejt...“
„Nemoj da mi kažeš da nije isto, kada jeste. Nikada ne možemo znati šta bi se desilo kada bi se pitali šta bi bilo kad bi bilo. Sudbina ili nesrećan sklop okolnosti, nazovi to kako hoćeš, ali kriva sam. I kada bi postojala zatvorska kazna za to, istog trenutka bih se predala.“
„Ne pričaj tako. Nisi imala uticaja.“
„Nisi ni ti. Blejk je odlučila kojom stazom želi da krene i umesto da pozove svog muža, pozvala je tebe. Ne možeš sebe da kriviš za tuđe postupke. Moramo da živimo sa prošlošću, prihvatajući trenutke koji jednostavno nisu bili u našoj moći“, zagledao se u mene, pogledom koji je govorio da je oslobođen. Uzdahnuo je duboko, naslanjajući potiljak na naslon fotelje. Znala sam da se pomirio sa time, u trenutku kada me je razoružano pogledao i napokon stegao ruke oko mene.
„Uvek me povučeš iz mraka ka svetlu, ma koliko loše bilo“, začuđeno je odmahivao glavom, pribijajući me uz sebe.
„Ako si ti u mraku i ja sam sa tobom“, zatim me je poljubio kao da sutra ne postoji. Reski ukus alkohola ispunio mi je nepce, dok je halapljivo i grubo jezik lepio uz moj. Šake mi je obavio oko zadnjice, dok sam se opijena strašću premeštala uz njega. Obavijajući mu noge oko karlice, našli smo se telo uz telo, srce uz srce. Povukla sam mu koren kose na dole, usisavajući njegovu usnu u ekstazi.
„Zašto mi nisi rekao to ranije? Mislio si da će me to uplašiti? Odbiti?“, promumlala sam uz njegove usne, dok sam polako usporavala, dahćući zadihano.
„Možda. Verovatno. Jesam“, mračno je odgovorio.
„Nikad. Neka prošlost bude prošlost. Ja gledam u budućnost... našu budućnost. Nije me briga šta nosi sutra i šta mogu naći u jučerašnjem danu. Sve dok držiš moju ruku, mogu bilo koji teret da podnesem.“
„Rekao sam ti ovo jer ne želim da tajne budu prepreka između nas. Ništa neću dozvoliti da nas rastavi. Pre sam se suzdržavao i mrzeo te jer si mi se uvek sviđala“, zastao je, kao da je želeo da zauvek ovekoveči ovaj trenutak, „Mrzeo sam te, jer nisam smeo da te imam ali sam te čak i u mržnji voleo.“
Jebote... te reči su me dotukle i izbezumile do tačke pucanja. U tom silovitom trenutku shvatila sam da bih sa Lukasom Vulfom pristala na sve. I da bih uradila sve zbog njega. Znala sam koliko je to sjebano, ali to smo bili mi. Grešni, zabranjeni, nemoralni ali suđeni.
Dirnuta tim trenutkom, polako sam ustala, pustivši da svileni pokrivač sklizne za mene i obavije se oko mojih gležnjeva. Upijala sam taj trenutak Lukasovog dominantnog posmatranja, znajući da ću zauvek zapamtiti tu sliku u svojoj glavi. Uprkos tome što sam bila naga ispred njega, gledao me je pravo u oči kao da je tu mogao da nađe sigurnost i skrovište. Delom otkrivena svetlošću grada što je padalo kroz prozore, dopustila sam mu da me uzme u svoje okrilje.
„Lezi“, naredio je grlenim, promuklim glasom i dalje sedeći na istom mestu. Učinila sam ono što je rekao, osećajući kako se njegova senka skoro mučno sporo nadvija nada mnom. Začula sam otvaranje šlica i šuškavo skidanje pantalona. Ubrzo se našao iznad mene, spajajući golo telo uz moje. Potpuno sam se otvorila, govoreći mu da može da radi šta god poželi.
„Potpuno naga i moja“, prošaputao je razuzdano, dok su mu oči postajale nekoliko nijansi tamnije.
„Rekao si mi jednom da će zasijati sunce, pasti sneg ili kiša i ja ću se probuditi kao da mi je breme spalo sa grudi. Hvala ti. Hvala ti što si podelio moje breme. U pravom trenutku si ušetao u moj život i učinio ga potpunim“, preplavljena osećanjima, osetila sam kako mi suza radosnica klizi niz obraz, dok je polako ulazio u mene.
„A ti si moje srce učinila potpunim. I to ne samo sada, već onog dana kada sam te video u galeriji. Tako da smo jednaki.“