Srce od papira

2.Dio

Budim se jedva otvarajući oči koje mi se čine užasno teškima. Nisam se ni malo naspavala. Ugasim alarm koji mi zvoni pored uha i to me iritira. Priberem se i rastegnem prije svega, a onda ustanem iz kreveta. Uzmem mobitel u ruke nadajući se da će netko od mojih "prijatelja" sjetit da postojim, ali se samo razočaram i ostavim mobitel na jastuku pored sebe. Otvorila sam prozor i maknula zavjese sa strane i sunce mi je udarilo u oči toliko jako da sam se razbudila istu sekundu.

" Aerona, hajde zakasnit ćemo " čujem kako se tata već nervozno dere s prvog kata. Uzela sam na brzinu crne traperice koje su mi dolazile do struka te su poderane na koljenima, gore sam uzela bijleu običnu, meni za broj veću hoodicu. Volim kada su mi majice velike, jer nisam onaj tip cura koje nose uske majice kako bi izrazile svoje grudi i primamile poglede drugih na sebe. Oprala sam zube, spremila knjige i stavila malo pudera. Tek toliko da prekrijem ove užasne crne podočnjake ispod očiju. Ne želim da me se ljudi preplaše odma prvi dan čim dođem. Svezala sam svoju dugu plavu kosu u visoki rep te lagano sišla niz stepenice. " jebote, mobitel.." uhvatim se za džepove hlača te shvatim da sam ga ostavila gore u sobi.

"Aerona! " kaže tata već otvarajući vrata kuće i izlazi van. " Samo da uzmem mobitel, čekaj " kažem i otrčim natrag u sobu po mobitel. Čim siđem u auto me već čekaju tata i brat sa ljutim izrazima na licu. Ali to sam ipak ja, uvijek nešto zaboravim. Bilo da sam u žurbi ili ne.

"Možemo li krenuti prije nego se sjetiš da si još nešto zaboravila?" moj brat se oglasi čim uđem u auto.

" Clay, začepi "

"Aerona, pazi na riječnik " kaže tata a ja se samo okrenem na drugu stranu prema prozoru i gledam van stavljajući slušalice u uši. Za ovakav početak dana pustim Metallicu, pjesmu fade to black. I ne, nisam čudakinja niti sotonist. Samo volim ovakvu vrstu glazbe i smiruje me. To je sve.

Vožnja do škole traje svega 10 minuta te ubrzo nađemo ispred velike zgrade. Škole..Clay i ja pozdravimo tatu te izađemo iz auza. Ne trudim se ni pričekati Claya koji veže tenisice, nego samo namjestim ruksak na ramenima i nastavim hodati sa slušalicama u ušima. Ali nedovoljno pojačanim jer čujem kako se dere iza mene.

" Kretenu, zakasnit ćemo prvi dan je, a ja nemam namjeru čekat tebe !! " ipak usporim hod i sačekam ga.

" A da se ne dereš ko glupača u 7 ujutro i skineš te slušalice prije nego što oglušiš?! " kaže te me sustigne i u sekundi izvadi slušalice iz mog mobitela i spremi ga u svoj džep trenirke.

" Vrati ih smjesta " ispružim ruku nadajući se da će me  poslušati.

" Neće moći " kaže i gleda ispred sebe sa ogromnim osmijehom na licu, kao da je dobio na lotu.

"Clay, mollim te vrati mi slušalice ili neću više pričat s tobom! " zaprijetim mu ali bezuspješno.

"Još bolje, vidimo se poslije škole seko " kaže te me ostavi samu u ovim velikim hodnicima škole. Čudom nitko ne gleda u mene, čak mislim da me nitko nije ni primijetio što je jako dobro. Ne želim biti u centru pažnje. Uzmem papir iz svojeg Vans ruksaka te pogledam koji predmet i u kojoj učionici imam prvi sat. Engleski. Učionica broj 6. Okrećem se ko budala u potrazi za učionicom 6 ali je ne mogu naći. Ima previše ljudi i previše učionica koje su jako čudno poredane i ne mogu se snaći. Nakon što čujem školsko zvono shvatim da moram požuriti te krenem prema kraju hodnika. To mi je vilo nekako najlogičnije. 4, 5, 6.." napokon " kažem sebi u bradu te shvatim da su već  svi unutra. Popravim kosu i spustim hoodicu prema dolje, pokucam i uđem unutra te me već na vratima čeka malo stariji profesor sa naočalama na očima. Zašto većina profesora ima naočale?