Moj ponor 🔚

XXXVIII poglavlje

"Hvala ti." Vidak tiho izgovori dok se bori sa svim emocijama.

"Idemo da proslavimo ovo." Branka progovori kada sestra obavesti da moraju da izađu kako bih ja prešla u sobu.

Vidak P. O. V.

"Gde idemo?" Upita me Branka kada izađemo iz bolnice. Primetio sam da se promenila, daleka je iako sam pokušao da pričam sa njom.

"U klub, pozvaću i ostale. Trebali bi i Andriju da pozovemo." Izgovorim dok tražim broj od dobrog prijatelja kako bih zakazao separe.

"Moram da se sredim." Izgovori uzbuđeno.

"Znam idemo do stana." Sačekam je u dnevnom boravku dok se sprema za to vreme obavestim sve. Andrija mi odgovori da je van grada ali da će Mira doći.

Kurac mi se ukruti kada ugledam Branku u kratkoj haljinici. Božanstvena je.

"Možemo malo da zakasnimo?" Upitam je dok mi odlučnim korakom prilazi.

"Šta bismo radili?" Opkorači me i spusti se na moj ud. Nastavi da meša kukovima namerno me izazivajući.

Podignem joj haljinu jako teško jer je jebeno preuska. Prstima mi pređe preko uda i odmah krene sa sklanjanjem višak materijala.

"Nemam kondom." Obavestim je između poljubaca.

"Rekla sam ti da pijem pilule." Tužno izgovori ali odmah se spusti tako da sve misli sklonim u udaljeni deo mozga.

Uvija se i neprestano traži još dok sedimo u fotelji.

Ljubi me bez prestanka, zahtevno i posesivno.

"Volim te." Šapne mi na ivici orgazma.

Dvadeset minuta kasnije vozim ka klubu, Branka je u svojim mislima okrenuta ka prozoru. Uhvatim njenu ruku i ostavim poljubac. Na kratko me pogleda kada primetim da je tužna.

"Ljubavi šta se događa?" Parkiram se ali joj ne dozvolim da izađe.

"Ništa, samo sam srećna zbog Kaće." Kratko odgovori i poljubi me kratko.

Iako je tri ujutru klub je pun, za separeom su Bogdan i Maja nažalost došla je i Mira. Ne sviđa mi se ta devojka uopšte.

Maja uporno zove Branku kako bi igrale dok se ona povlači. Sedi kraj mene i tužno gleda.

"Želiš da idemo kući?" Upitam je. Koliko god želio da slavim ona mi je na prvom mestu.

"Ne. Ovaj moram ti nešto reći. Želim da raskinemo." Gleda me u oči i jebeno se pitam da li sanjam ili sam previše popio.

"Ja sebe ne vidim u ovoj vezi. Žao mi je ali tako je najbolje." Pokupi svoju torbicu i otrči ka izlazu odmah krenem za njom ali me Bogdan spreči.

"Nemoj, pusti je sada."

Poslušam ga svestan da sada mogu napraviti nešto što ne želim.

"Idem sa njima. Sutra ćete pričati. Biće sve okej." Ne razumem čemu sve ovo? Zar nije sve bilo odlično?

Naručim još par tura, ne znam tačno koliko.

Budim se i privučem Branku bliže. Predaleko je. Pomirišem njenu kosu, ali ne miriše isto.

"Mm budan si." Otvorim oči kada čujem odvratan glas.

"Šta radiš ti?" Besno je upitam. Gledam i ne verujem jebena Mira leži u krevetu.

"Ne sećaš se kako nam je bilo lepo?" Odjednom sećanja nadolaze, Branka je tužna, Branka raskida sa mnom i onda prekid.

"Ne znam o čemu pričaš ali ne želim da te vidim." Obučem se na brzinu i izađem iz hotela. Glava me ubija.

Nisam prevario Branku. Znam da nisam.

Nedelju dana kasnije

Konačno izlazimo iz bolnice. Neprijatno osoblje je moj produženi boravak učinilo nepodnošljivim.

Iako sam mislila da sam odlično prošla i da je sve u redu, posle operacije se toliko toga iskomplikovalo da sam ostala u bolnicu i duže nego što je trebalo.

"Da li želiš nešto posebno da jedeš?" Mama me upita dok izlazimo iz bolnice.

"Ne mama. Želim samo da odmorim."

"Dobro."

Beba je izuzetno mirna. Spavala je dok smo išli u stan.

"Smestiću je da spava, odmori se i ti." Mama mi govori. Tata me drži za ruku s obzirom da ne mogu normalno da hodam. Iako su bolovi ogromni kada pogledam u svoju mrvicu sve je vredno.

Primetim da su Branka i Vidak udaljeni skoro i da ne pričaju ali ništa ne pitam zbog mojih roditelja.