Trenutno se nalazimo u nekom meksičkom restoranu s takvom mučninom i gorućim ustima.
„Nikad me više nemoj poslušati s odabirom restorana." Kažem te plaćam račun.
„Može. Nego, jel tebi malo muka?" pita me držeći se za trbuh.
„Pa malo. Tebi?" uzvraćam.
„Da. Jako si blijeda." Kaže, a ja se nasmijem.
„Hvala na komplimentu i ti si." Kažem i osjetim val vrućine i u želucu. Okrenem glavu prema kanti za smeće i povratim. Adam mi se pridruži i narednih pet minuta povraćamo naizmjence.
„Hoćemo u hotel?" upita me.
„Da, ali moramo kupiti vodu i malo se napiti. Mogli bi dehidrirati. I moramo kupiti dvopek i kamilicu. Ne vjerujem da ćemo za 24 sata išta drugo uspjeti staviti u usta." Upućujemo se prema maloj trgovini i kupujemo sve potrebno za sljedeća 24 sata.
„Možemo li se malo požuriti?" upita Adam zelen u licu.
„Da. Pretpostavljam da ti je isto kao meni?" on samo kima glavom i sve bržim korakom se krećemo prema hotelu. Ulijećemo u svoje sobe, svatko u svoj wc. Što se dogodilo iza tih vrata, zauvijek ostaje tamo. Nakon polusatnog druženja s wc-om, izlazim sva znojna, raščupana i bijeda. Prilazim štednjaku i pristavljam vodu za čaj od kamilice. Taman sjedam na krevet, kad Adam, u jednako lošem stanju ulazi i sjeda do mene.
„Nikad, ali nikad više ne biraš restoran." Kaže i legne.
„Nikad, slažem se. Nego, jesi pio vode? Ne smiješ dehidrirati." Legnem do njega.
„Pa medicinska sestro, donesi mi vode." Kaže i nasmije se.
„E pa gospodine vojniče, mislila sam da ste vi malo izdržljiviji. A ne, obična pokvarena hrana vas slomi." Oboje se grčevito držimo za trbuh i smijemo. Voda mi kuha i stavljam kamilicu. Ulijem u šalice i pružam mu jednu.
„Polako pij. Ako naglo popiješ, ponovo ćeš povraćati." Kažem i polako srknem.
„Ne moraš se sad praviti pametna samo zato što ideš u medicinsku. Nije mi ovo prvi pokvareni želudac." I on malo popije.
„I što sad?" upitam.
„Nemam pojma. Mislim da neću napustit krevet sutra do izložbe."
„Dijelimo isto mišljenje." Kažem i samo nastavljamo ležati. Ušla sam na fejs i pričala s Adrianom. Izgleda da je imala neku malu svađu s Lukeom. Cijeli dan nisu pričali samo zato jer je Luke rekao da je Ronaldo lošiji od Messija. Jadan, morao joj je kupiti veliku milku da mu oprosti. Sad priča s njim, ali idalje je ljuta. Jadan Luke, ne zna s kim se posvađao i to jer je uvrijedio Ronalda. Bolje mu je da nešto originalno smisli inače mu Adriana neće oprostiti.
„Pa nećemo samo ležati ovako. Idemo igrat neku igru. Znaš, to je ono što se radilo prije interneta, mobitela." Kaže i uspravi se.
„Čekaj malo. Pričam s Adrianom, posvađala se nešto s dečkom." Kažem i nastavljam tipkati.
„Ajde, kad se vratimo odvest ću te u Derevil da se pošteno ispričaš s Adrianom. A sad se, molim te, druži sa mnom. Osjećam se tako glupo samo sjedeći tu." Kaže i molećljivim me pogledom pogleda. Pozdravim se s Adrianom i okrenem se prema njemu.
„Držim te za riječ. Evo, družimo se." Kažem i nasmijem mu se.
„Imaš koju igru ili da ja predložim?" pita.
„Predloži." Odgovorim.
„Mogli bi Istina-izazov? Ili nešto slično. Rekla si da me želiš upoznati." Kaže, a meni se prijedlog svidi.
„Znači jedan krug je pitanje, a drugi izazov?" upita i ja se složim. Počnem smišljati pitanje.
„Ček imam ideju. Idemo pitanje koje počinje s ˝tvoj prvi put˝. To mi se čini zanimljivije nego klasično istina-izazov. A ako ne želiš reći, moraš neku kaznu napraviti?" predložim.
„Aj može. Nešto si otvorena i puna rizika ovih dana." Kaže i nasmije se.
„Pa zašto ne? Hoćemo početi?" upitam i od njega dobijem onaj jedan osmijeh zbog kojeg mi se zavrti tlo pod nogama.
„ Tvoje prvo pijanstvo?" upitam.
„Eh ja sam već mislio da ćeš nešto izazovnije reći. Pa moje prvo pijanstvo je bilo na Norijadi. Svi smo pili i miješali pića. Do popodneva nisam znao za sebe. Sad ja." Kaže i napravi facu kao da dubokoumno razmišlja.
„Tvoje prvo markiranje?"
„Aha, znači počinjemo lagano. Pa to je bio jedan sat razrednika u srednjoj kad se meni i Adriani nije dalo slušati neko bezvezno predavanje, a vani je bio tako lijep proljetni dan." Kažem i sjetim se tog dana. Sunce je baš lijepo grijalo, a ja i Adriana smo rasprostrle jakne na jedne stepenice uz more, legle i razglabale o budućnosti.
„Oh, i ti si ljudsko biće. Ja sam bio uvjeren da ti ne markiraš, a ono ti markirala sat razrednika. Baš si huligan." Kaže posprdno i zaradi jedan prilično jak udarac.
„Ne rugaj se, budalo. Sad je moj red. Tvoja prva jedinica?" znam, bezveze je, ali strah me onih pravih prvih puta.
„Ne sjećam se baš, ali mislim da je bila iz tjelesnog u osnovnoj. Igrali smo nogomet i jedan dečko je glumio prekršaj. Ja sam vidio ga glumi i rekao mu to, a on me napao. Meni skočio tlak te sam ga opalio. To vidjela nastavnica i dala mi jedan." Sad je bio moj red na smijanje.
„Ovo neću komentirati. Tvoj red." Kažem.
„Tvoj prvi noćni izlazak i do koliko si ostala vani ?" a ja se žalim da su mi glupa pitanja.
„Prvi noćni izlazak je bio na neki dobrotvorni koncert i bilo je do ponoći, mislim."
„A koliko si godina tad imala?" upita.
„To su dva pitanja, ali nema veze. Prvi srednje, ali bila je nedjelja, pa sam se morala vratiti ranije do škole, a i moj tata je vozio." Kažem.
„Pa i to je dobro. Stvarno me iznenađuješ. Ti sad."
„Tvoja prva neprospavana noć?" on se opet ˝onako˝nasmije.
„Znaš na što mislim. Noć kad nisi oka sklopio. Bio si budan do 6 ujutro."
„Ah, to je bilo u srednjoj školi kad sam imao učiti za neki ispit, ali sam popodne zaboravio i sjetio se navečer." Kaže pomalo posramljen.
„A ja sam mislila da te u srednjoj neka cura u mislima držala budna. Nego, tvoj red."
„Tvoja prva simpatija? Znaš ono iz vrtića, osnovne. Kad si tek počeo otkrivati tko ti se sviđa." Uh, sranje. Moja prva simpatija je on.
„Jel može preskok?" upitam pokušavajući ne odgovoriti.
„A onda slijedi kazna. Što ti je bolje odgovoriti ili biti kažnjena?" Eh, ipak odgovaram.
„Ti si mi bio vrtićka simpatija. Sad znaš." Kažem i malo se zacrvenim.
„Ma što se crveniš, znam ja da ti mene oduvijek voliš." Kaže i nasmije mi se sad stvarno toplo i nježno.
„Ah, znam i ja. Nego moj red. Tvoj prvi bijeg od kuće?"
„Pa nisam nikad baš pobjegao. Jednom sam se samo iskrao kroz prozor iz kazne i otišao kod bake na kolače."
„To je dobar izgovor." Kažem i počnem se spremati na njegovo novo pitanje.
**Adam's pov**
Ova igra mi se baš sviđa. Vidim da ona izbjegava ona malo osobnija pitanja, pa ću ja započeti. Nisam se ni nadao sam joj ja bio prva simpatija. Izgleda da ona oduvijek gaji neke simpatije prema meni.
„Moj red. Prvi put kad si se poljubila?" osmjeh joj je nekako čudno stajao na usnama.
„Pa ti si mi ukrao prvi poljubac." Kaže i nasmije se.
„Stvarno? Onaj put kad smo brali šparoge? Zar tad već nisi imala nešto s Deanom?" upitam.
„Da, tada. Nisam, tad me je on oblijetao, ali tebi sam dala prvi poljubac." Sad već postaje zanimljivije.
„A tvoj prvi poljubac?" uzvrati ona.
„Drugi razred srednje škole. Zvala se Maja." Kažem kratko.
„Pričaj malo o njoj." Ona odvrati.
„Pa ona mi je bila prva cura. Bili smo skupa oko 2 mjeseca, ali to je više bilo onako iz fore jer su svi imali momka ili curu. Što još želiš znati? Ma sad je moj red."
„Tvoj prvi put kad si...." Želim ju pitati mazila s dečkom, ali se sjetim da je rekla da ona i Dean nisu imali ništa po bubnem glupost.
„... pokisnula?" ona prasne u smijeh.
„Stvarno? Pokisnula? A daj. Nemam pojma, svaki put kad pada kiša?" odvrati i guše se u smijanju.
„Pa što sad? Ne mogu se sjetiti što se još mogu pitati. Imam osjećaj da te odlično poznajem." Moje riječi ju nekako uozbilje.
„Izgleda da sam kao otvorena knjiga." Odgovori i okrene glavu.
„Nisi otvorena knjiga, već ja znam postaviti prava pitanja i ne bojim se odgovora." Odvratim i ustanem u sjedeći položaj.
„Ah, onda mogu ja tebi postaviti prava pitanja sad?" upita te sjedne do mene.
„Pucaj. Ako želiš ja ti mogu pričati o sebi, nije mi toliko problem." Odvratim. Vidim da ju je sram postaviti neka osobnije pitanja, ili se boji odgovora.
„Ja ću postaviti pa ti pričaj koliko hoćeš." Nasmije se i duboko udahne.
„Tvoj prvi put?" kaže i usne joj se izviju u onaj smiješak koji je pokupila od mene.
„Cijelu veće izgaraš za tim pitanjem, zar ne?" upitam ju, a za odgovor dobijem samo rumene obraze.
„Možeš odahnuti, još nisam imao ˝prvi put˝. Iako bilo je maženja, ali nikad nisam htio to."
„A što je onda ona cura mislila pod onim vaše zabavne noći. Bila sam sigurna da si spavao s njom." Ispali ko iz topa.
„Ma ona je uvjerena da ima nešto između nas, neka kemija. Ali nema, ona je samo cura s kojom sam par puta plesao u klubu. Nabacuje mi se stalno, pokušava nešto, ali od mene nema povratne informacije. Svaka razumna cura bi prestala nakon jednog odbijanja, a ona ne prestaje nakon desetog." Kažem, a zadovoljstvo se ocrtava na njenom licu. Osjetim glad te odem po one dvopeke koje smo kupili. Ona nadolije kamilice i tako večeramo.
„O ovome ništa roditeljima?" upita me.
„Što se dogodi tu, ostaje tu. E kad smo kod roditelja, nazovimo ih." Kažem te ih oboje nazovemo i kažemo im da nam je lijepo i da nema problema.
„Koliko je sati?" upita me nakon završenog razgovora.
„Sad je 20.30h. Da nastavim s pričom ili ideš spavati?" odnosim čaše u maleni sudoper.
„Pričajmo još, ako ti nije problem." Legne na krevet. Do sada smo ležali okomito na krevetu tako da su nam noge bile na tlo. No sad je legla vodoravno. sjeo sam njoj do nogu.
„Može, ali ne još dugo. Sutra je veliki dan." Kažem, a ona mi pokaže mjesto do sebe. Legnem.
„Pričaj mi o svom životu tu. Što radiš, kako ti je na Akademiji." Kaže i zatvori oči.
„Pričat ću ti samo nemoj zaspati." Kažem i ona otvori oči.
„Neću, samo mi se ne sviđa ovaj strop prljavo bijele boje." Odvrati, pogleda me i opet zatvori oči.
„Moj život tu se sastoji od treninga koje imamo svako jutro od 6 do 12. Od 13 do 14 mi je ručak i kasnije odmor. U 17 sati mi počinje teorija koja traje do 20 sati i zatim večera i spavanje. Jako je naporno. Dobro, ovakav mi je svaki drugi dan. Teoriju imamo svaki drugi dan."
„Stvarno naporno. A kad si slobodan?" upita me.
„Pa vikendom. Ali tad većinom spavam. A izlazim najčešće petkom navečer u jedan obližnji klub. Da si punoljetna odveo bih te." Kažem, a ona se nasmije.
„Šteta. A s kim izlaziš? S Jamesom?" i dalje su joj oči zatvorene.
„Da, najčešće s njim. Ima nas još par, ali većina ima cure ovdje pa su on s njima."
„Znam da si mi jedno rekao da ti ne tražiš lake sponzoruše nego djevojku s dušom. Ali u ovako velikom gradu čudi me da nisi našao nijednu." Kaže i sad me pogleda u oči.
„Da, i meni je malo čudno. Možda je problem u tom što je moj cijeli izlazak u taj klub u kojeg ne izlaze takve cure. Moji prijatelji su većinom odavde i cure imaju još od srednje."
„Može biti. A zašto ne promijeniš klub onda?"
„Pa zato što je taj klub jedi u daljoj okolici koji pušta strano, a ne domaće gluposti."
„Jel ima cura na Akademiji?" okreće se na bok, želudac joj krulji.
„Ima nekolicina, ali veze unutar Akademije su strogo zabranjene kako među studentima tako i među profesorima. Jesi gladna?" upitam ju.
„Aha, a što ako se ipak netko zaljubi? Pa malo, ali bolje je da ne opterećujem želudac sad. Ujutro ću pojesti nešto konkretno."
„Jednom se jesu zaljubili i tražili dozvolu, no odbijena im je. Kako je on bio završna godina, odlučili su se strpjeti malo. Mislim da su se čak i vjenčali prošle godine. Kako god želiš." Kažem i pogledam na sat.
„Skoro je 22 sata. Idemo na spavanje." Ona samo kimne glavom. Zaželim joj laku noć i odem u svoju sobu. Mislim da se stvari kreću nabolje. Nije ljuta na mene više.
A/N:kako je i obečano, dugi nastavak subotom... sviđa vam se?? malo se stvari zahuhtavaju, zar ne? vote and comment ako vam se svidjelo <3