Sportski centar, podne, nemoj da jedeš, glasila je poruka u buketu ruža. Crvene i mirisne ruže, uzgijene da budu prelepe.
Polako je imala osećaj da kratke i konkretne poruke koje joj šalje prelaze mu u naviku. Zapovedni ton kojim joj se obraćao, pravo koje je na nju polagao...
A, završićeš ti meni dva metra pod zemlju, kroz smešak je ponavaljala, ali poruku rukom pisanu nije ispuštala.
"Gospođo?"
"Molim, Eleonora?"
"Gospođica Nedeljković ima zakazano... Ispred je."
"Hvala, Eleonora"
Janja Nedeljković, njena koleginica sa fakulteta, jedna od boljih studenata kako se sećala, sada pomoćnik javnog tužioca.
Kada se sklope kocke i povežu sve tačkice, znala je razlog zašto je pred njenim vratima. Sergej je u pravu, angažovaće je neko od one dvojice ili možda obojca.
Zagladila je kosu, letimično preletela pogledom po radnom stolu i strpljivo sačekala da Janja uđe.
Prelepa plavuša, tako ju je pamtila, Janja Nedeljković je plenila svojom harizmom. U jedno je bila sigurna, rukama i nogama je samostalno grabila ka uspehu, iako mlada, iako neiskusna, ali željna znanja, nije htela da se bavi javnim pravobranilaštvom, kako joj je prvo ponuđeno, već je našla načina da bude zapažena u tužilaštvu. Kako je nekada govorila, želja joj je bila da ih pakuje, a ne oslobađa.
"Čemu takav osmeh?"
"Kakav osmeh?"
"Ko je govorio o osmehu?", Janja je na pitanje koje je dobila kao odgovor na svoje pitanje odgovorila pitanjem. Odlika advokata koji želi da zbuni.
"Popićemo kafu, pa da mi lepo objasniš, onako u tri boje, čemu dugujem posetu."
"Došla sam u miru, Nesa! Može kafa, ako..."
"Znam, otvorim prozor i zaključam vrata."
Ćutale su. Nekada je ćutanje govorilo hiljadu reči, a tišina bila glasnija od vašara u selu.
Ćutale su, sve dok Eleonora nije donela kafu i vrata nisu bila zaključana.
Nesa je otvorila skrivenu fioku unutar fioke i izvukla kutiju cigarilosa. Obično nije pušila, ali cigarilose sa aromom čokolade čuvala je za specijalne prilike.
"Nezvanično, može?"
"Devojčice... Kada smo bile zvanične iza zaključanih vrata?", na pitanje ovog puta je Nesa pitanjem odgovorila.
"Tačno! Sere li medved u šumi?! Nego, upalio se alarm kada si izdejstvovala Dojčinoviću uslovnu."
"Nisam ja, isteklo je dve trećine. Između ostalog, mislim da prvi pravobranitelj nije odradio posao kako treba, pa je tužilaštvu bilo lakše. Ima propusta, Janja!", povukla je duboko dim, uživajući u reskom osećaju gorčine i čokolade.
"Ponuđena mu je nagodba, tada. Par imena i bio bi na tri godine, uz uslovnu posle dve. Rekao ti je to?"
"Nije bilo razloga da mi kaže, menjala sam Stanića."
"Slušaj... Biće previranja s obe strane. S naše, čekamo zeleno svetlo za intervenciju, s tvoje dolazi do prevlasti."
"Moje, Janja?"
"Bilo bi pametno da Sergej pregleda poslovanje i proveri koliko pacijenata ima na vratu. S te tvoje strane. Sergej može biti u opasnosti, a tu advokat ne znači, sem ako nemaš magične moći i on postane besmrtan", neznatno je pocrvenela govoreći o bratu svoje koleginice.
"Posao mu je sto posto legalan, prvi milon nije. Ali, kome pa jeste prvi milion čist. Nego, o čemu je reč?"
"O tvojim budućim klijentima. Pročula si se odavno, sada si potvrđena. Dimitrijević i Aleksić? Poznato?"
"A ti? Jesi li čula za Stanišića, Nikolića, Miljkovićku?"
"Znači, dobar deo ti je poznat. Nesa... Opasna igra kreće pošto je Dojčinović sada na slobodi. Ne mogu da mu prišiju ništa jer ne postoji ništa. Mislim da je i samo hapšenje bilo iscenirano, samo ne znam zašto, odavno je očistio poslovanje. Ali Aleksić i Dimitrijević... Oni su pali na trafikingu, dobili smešno kratku kaznu, kao kada bi za ubistvo dosudio šest meseci. Verovatno ćeš biti angažovana..."
Verovatno, verovatno i sigurno bili su različiti termini. Jedna reč menja značenje cele rečenice i treća boja u objašnjenju zašto je Janja bila u njenoj kancelariji našla se na platnu.
Nesi je bilo sve jasno...
Podne...
Sportski centar i crvenokosa u elegantnom poslovnom kostimu, na visokim štiklama nisu išli jedno uz drugo.
Iz svog automobila izvukla je sportsku torbu i ni malo elegantno je prebacila preko leđa.
"O, Nesa... Čemu dugujem čast?"
"Imam zakazan sastanak ovde u podne uz naredbu da ne jedem. Ti Milanče? Kako su tvoji? Posao?"
"Posao stagnira od kako ne treniraš redovno, a žena i klinci su odlično!", podsmehnuo se, udario Nesu po ramenu i nastavio dalje ka kancelariji sa hrpom papira u rukama...
Beše li prva ili druga levo, pitala se za žensku svlačionicu, već par godina nije bila tu, Liam je poraso, trebalo joj je nešto bliže.
Dve cure koje su izašle u šortsevima i majicama, rešile su joj dilemu. Druga vrata- levo.
Ne, nije mogla da promaši! Crna kosa, tek malo duža, široka ramena koja je čvrsto stiskala, stav da je ceo svet njegov... To telo, prilično izvajano, upoznala je predhodne noći do tančina.
Stajao je sa strane i raspravljao s nekim muškarcem svako malo prolazeći prstima kroz kosu. U žaru rasprave, prstom je ubadao muškarca, verovatni ga ubeđujući u nešto, a taj pokret rukom Nesi nije promakao.
"Mislim da je shvatio poentu", prokomentarisala je prišašvši im. Prepoznala je muškarca, s mukom, ali jeste.
"Ne shvata da mi treba sala", nasmešio se osmehom od milion dolara.
"Pecko, sala, može? Milanče ne bi imao ništa protiv", umiljavala se, zatim uhvatila Mihajla pod ruku.
"Ako ti kažeš da Milanče nema protiv, onda je dogovor", namignuo je, jer ko još ne može da se seti prirodne riđokose, retke u gradu.
Pratili su muškarca ka sali. Nesi je ceo sportski centar bio poznat, poznavala je i teretanu u kojoj je jedna od boljih sala za treniranje.
"Ima li nešto ili neko a da ti ne znaš?"
"Retko. Milanče mi je drug, pozivam se na ćutanje", bilo joj je simpatično Mihajlovo režanje, naročito uz njeno podbadanje.
Ostali su sami u sali sa strunjačama. U jednom uglu bili su kruška, vreća i rusko zvono, pored je bio ograđen i obloženi ring, a ostatak sale bio je spreman za vežbanje. Joga, boks, kikboks, kolut napred ako je tako po volji!
"Nadam se da umeš makar da grebeš?"
"Zašto?"
"Mislim, da ti štikla ne bude jedino oružje."
Nasmešila se. Možda jeste, možda nije, neće znati dok ne proba.
"Šta treba da radim?", pitala je, pogledala oko sebe i trepnula dva puta.
"Da pokušaš da se odbraniš od mene. Biću nežan..."
I zaista jeste bio. Prišao joj je, uhvatio za ruke i čvrsto ih stegao iza njenih leđa. Nesa ga je prkosno pogledala u oči, podigla obrvu i petom ga udarila iza kolena. Brzo se okrenula oko svoje ose, plesala je, zatim ga šutnula kolenom u stomak, petom u skočni zglob i na kraju, sela preko njega.
Spustila je čelo na njegovo, nosom protljala njegov nos...
"A da budeš malo grublji, sledeći put?"
"A da mi ti kažeš da si sposobna da se odbraniš, ne da se brukam!"
"A da pitaš, za promenu?"
Pohledi su im se ukrstili. Crnilo noći i zelenilo beskrajne šume.
Teško je disala, pogledom šarala po njegovom licu nemoćna da se odupre porivu.
Spustila je usne na njegove i pokušaj čednog poljubca pretvorio se u grabljenje za prevlast.
Više nije sedela na Mihajlu, u trenu, našla se poda njim, gubeći se u dodirima i osećajima.
"Ti si najgora za mene!"
"Nisi ni ti bolji!", brzo mu je odgovorila dok se borila za dah.
U zaključanoj sali dvoje se ljudi borilo za reč. Padali su i dizali se, nastavili su ples koji je veče pre započet. Strunjače koje su pamtile udarce, znoj i bol, postale su svedoci dve predaje. Jedna je predaja bila dušom, druga je bila telom, a obe su pretile da postanu bezvremene. U sopstvenom mehuru ležali su iscrpljeni, bez reči sve su rekli.
"Nesa..."
"Ćuti!"
"Gladan sam..."
💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖💖
Uh, bilo na lageru, ali sam se sinoć uspavala, pu, sram me bilo.
Uživajte i čitamo se, uskoro...