Insensitive || h.s.

t w e n t y - t w o

Chapter 22.

A/N
samo da objasnim da se ovo dešava mnogo pre nego što je cela priča počela, i da, devojka nije Aria. enjoying xx.

Nisu još završili sa njom, pomislila je gledajući u nekolicinu ljudi ispred sebe. Činilo joj se da ne može dovoljno dobro da vidi, ali čula je glasove. Glasove negde ispred nje, kako se podmuklo smeju. Smeju se njoj, znala je to.. Njenoj beznadežnosti. Njenom porazu. Njenoj smrti. Ali šta su oni hteli od nje? Uzeli su joj već sve, sve što su hteli, šta više hoće? Šta im je ona ikada uradila nažao? Zašto baš ona? Njoj ništa nije ostalo, ništa više nije imala da im da. Užasne misli su joj prolazile kroz glavu dok je gledala kako se oni dobro zabavljaju gledajući je takvu. 

Sedela je na nečemu tvrdom i hladnom i bila je sigurna da je bila samo u vešu. Žmarci bi strujali njenim telom kada god bi pokušala da se pomeri, drhtala je. Od hladnoće, straha i potrebe za slobodom. Sada je jedino mogla da se osloni na čulo sluha, uspevala je nekako da čuje o čemu govore. Smejali su se, čestitali jedno drugom i pričali o novcu koji će dobiti. Kakav do đavola novac? Dobiće novac kada budu završili sa njom? Mislila je da joj je dim u prostoriji zamutio um, sigurno ih nije dobro čula, to je bilo nemoguće. 

Ona ne treba da ostane ovde. Ne treba da umre, ne na takav način, i ne sada. Pa tek je ušla u najbolje godine svog života. Kada bi samo uspela da dopuzi do vrata i onda pokuša da pozove pomoć.

Svuda je videla krv. Imala je krvi na rukama, a pogotovo ju je osećala u ustima. Sve ju je bolelo, mišići, lice, noge, celo telo joj je bilo teško nalik olovu. Sada je bila sigurna da nema šanse da pobegne, ne pored njih. Ne pored njega, ne pored onog čoveka koji je bio toliko strašan da bi joj svaki put kada bi čula njegov glas zadrhtala. Jednim delom svesti opet ga je čula kako priča o tome šta će da rade sa njom. Zadrhtala je još jednom.                                                                                        

Počela je da kašlje od još jednog naleta straha koji ju je obuzeo. Malu količinu krvi koju je iskašljala osećala je na svojim sopstvenim rukama. Ostalu krv je bila prinuđena da proguta. Osećala je da više ni ruke ne može da pomeri, bila je izmorena i dovoljno izmučena. Odjednom ju je još jedna tura suza obuzela. Pokvarile su joj vid i zamutile i ono malo što je uspevala da vidi. Plakala je od besa, mržnje i totalne nemoći. Nije želela da plače, nije htela da pomisle da je toliko slaba. Jecaji su napuštali njene usne, a kašljaj ju je nadjačavao. Stegla je zube i nekoliko puta sebi ponovila da nema plakanja. Glasovi su odjednom utihnuli. Podigla je svoj pogled. 

Odjednom je zastala. Zastala i sa plakanjem i sa jecanjem. Čula je podrugljivi smeh negde iznad sebe, te je videla tri siluete. Bili su tu, sve vreme su bili tu, zaboravila je na to. 

Stegla je vilicu i prešla prstom preko rasečene usne, pokušavajući da obriše krv koja se ponovo tu stvorila. Duboko je udahnula i pomolila se za sebe. Osetila je kako je neko grabi za kosu i povlači unazad, a onda je udarila leđa o nešto hladno. Bolelo je, vrištala bi, ali njeni krici su bili bezpomoćni i znala je to. Nije želela da ih hrani svojim kricima, potiskivala je to u sebi. Onda je njihove glasove počela da čuje svuda, unosili su joj se u lice, razigrano se cereći i štipajući je. Oh kada bi samo mogla da ih udari i pobegne. Bila je ljuta na sebe, na sebe i svoje telo što ju je izdalo. 

Osećala je ujede i grebanje po sebi. Njihovi nokti su se zarivali u njenu nežnu kožu, a ona je samo mogla da se nada da će nekako pobeći. Pobeći od njih. Od tih bezdušnih skotova. Znala je da je sve uništeno, ali pokušavala je da teši sebe.Zatvorila je oči i još jednom duboko uzdahnula. Odjednom, začuo se pljesak.

-Pobogu šta radite to?- Čula je nečiji drugi glas. Daleko od sebe. Činilo joj se kao da je to glas čoveka koji će je spasiti. -Da li ste vi normalni?- Opet taj glas. Ovoga puta mnogo besniji, nije znala ko je to i šta se dešava. Više nije osećala da su blizu nje, nije osećala njihove grube dodire, nije mogla da čuje njihovo disanje blizu sebe. Bila je srećna u trenutku. -Ko vam je rekao da ovo radite?- Sada je čula i korake... Jedan, dva, tri, četiri i više nije mogla da poprati. Skoncentrisala se samo na njegove i previše besne reči. Zadrhtala je kada je čula koliko je taj čovek zapravo besan. 

-Mi...šefe...zapravo..- Jedan od onih skotova je progovorio. Podigla je svoj pogled konačno spreman da se susretne sa prizorom ispred sebe. Šef? Osoba koja je trebala da je spasi je šef? Njena karta slobode je isparila. 

-Ni reč više da nisam čuo!- Toliko je povisio glas da je neka jeza zavladala, čak je osetila kako ponovo drhti. Mogla je da ga vidi. Plašila ga se mnogo više nego od one trojice zajedno. Šta li će sada on da joj radi? 

Ukočila se kada ga je ugledala kako je čučnuo ispred nje. Drhtala je više nego ikada, a strah ju je toliko nadjačavao da nije imala snage ništa više da uradi. Dugačkim prstima je prešao preko njenog modrog obraza. Bolelo ju je mnogo. 

-Pogledaj me.- Sklonio joj je jedan odbegli smeđi pramen sa lica. Naježila se kada je čula kako joj šapuće zavodljivim glasom. Progutala je veliku količinu pljuvačke pomešanu sa krvlju i podigla svoj pogled. Nije mogla da zamisli lepšeg muškarca. Iako ga nije sasvim lepo videla, znala je da pred sobom ima posla sa osobom koja je bila anđeoski lepa. 

Stidela se. Stidela se same sebe. Nije mogla da podnese ovakav poraz. Ona nije osoba koja se tako lako predaje.

-Ti drhtiš, lepotice.- Dugo je gledala u njegove prelepe oči kestenjaste boje da nije ni primetila da se jedna njegova ruka našla na njenim ramenima. -Ne trebaš mene da se plašiš.- Prošaputao je tiho. Njegov vreli dah ju je u tom trenutku ugrejao. Osećala se bezbedno. Bila je toliko zahvalna Bogu na tim njegovim rečima. -Smiri se, brzo ću dođi po tebe. Oporavićeš se, ne brini. Bezbedna si sada.- Utisnuo je svoje usne u njenu kosu. Prestala je da drhti, prestala je da misli o stvarima od kojih se sve ovo vreme užasavala, bilo joj je bitno samo da se izvuče iz čeljusti tih skotova i pobegne živa.

Ubrzo je otišao dalje od nje. Čula je otvaranja i zatvaranje vrata. Pogledala je oko sebe i više nije videla ono troje skotova oko sebe. Nije ih bilo više. Bila je toliko srećna, srećnija više nego ikada. On je nju spasio. Taj čovek koga oni nju nazivaju šefom ju je spasio.

I znala je da neće moći da mu se dovoljno zahvali na tome što ju je poštedeo. Od tog dana postala je njegova. Njegova i ničija više. Uradila bi sve što je on tražio, jer njeno poštovanje prema njemu nikada nije izbledelo.

A/N

IZNENAĐENJEEE!! AHHAA

Obećala sam vam jedan deo sličan prologu i evo ga :D Moram da naglasim da je ovo za sada jedan od najvažnijih delova ove priče, jer se baš u njemu nalazi skrivena velika tajna koja će se provlačiti kroz celu priču. Nadam se da ste veoma pažljivo pročitali, a pogotovo ovaj deo na kraju. Sa svime je povezano u priči, to je bukvalno neki osnov svega toga. Znam da je veoma zamršeno, ali tako sam sve osmislila i odmrsiće se sve to vam obećavam. Ovo je moj prvi put da pišem ovako nešto, prolog je bio veoma drugačiji, tako da ne zamerite ako je ispalo glupo. Ovo sam postavila zbog toga što je veoma bitno i eto potrefilo se da je 22. nastavak o Zaynu, a baš danas je mojoj najvećoj ljubavi rođendan. Ne mogu da verujem kako tako brzo vreme prolazi djvsyvfh

Sledeći nastavak ide verovatno sutra, i nastavlja se od onog prošlog tj 21. :3

Komentarišite, glasajte i obavezno čitajte

Eh da nisam rekla da sam konačno promenila ovaj opis na početku knjige kao idk HAHAHA mogli bi ste da ga pročitate ako želite, verovatno će vam biti lakše da skontate priču

Love ya xx.