XX

Chapter 2

Još ne mogu vjerovati da je taj glupan branio onu štrebericu. A činio se sasvim ok. Što ja to pričam?Kako se on uopće zove? 'Tupavko', 'glupko' ili 'smotanko'? A može i 'totalno glup' jer se druži s onom .. Kako je i njoj ime? Bolje ne zamišljati, mašta će poludjeti. Glasko hihotanje odzvanjalo je praznim hodnicima. Glasna, tamna jeka tjerala je strah u kosti. Sama sam, hvala Bogu. Charlie je otišao po božićno drvce. Kaže da ga treba okititi, da je tradicija. Glupost, zar ne? Šta imam kititi neko drvo? I još poslije moram kupiti otpale iglice ... Otkad mame nema, prezirem takvu 'lažnu sreću'. 

Zabijam glavu u jastuk razmišljajući o hororima. Gledam ih na tisuće pa mi to nisu čudne misli. Sjećam se jednog, nekakvu djevojku uhodila je neka žena. Zapravo, to je jedino što sam zapamtila iz tog filma.

Lijeno ustajem tražeči štikle ispod kreveta. Kad bih i našla nešto u tom kaosu. Ormar se bojim otvarat - preopasno je. Ne volim zadržavat pogled pod krevetom, ali ovaj put sam to morala. U kutu je bio papirić, čudan, nepoznat. Kao na iglama, uzbuđena, pružam ruka ne bili ga uhvatila. Strepim kao malo dijete. Bio je to običan žuti papir s flekama, vjerojatno od starosti. Ali čudno, s ogromnom lokvom krvi! Trnci su me krenuli prolaziti, a kosa mi se nakostriješila. Otvoriti ili ne? To ti je draga Rose kad previše gledaš horore! Kukavica sam, kako da otvorim? Sa strahom i trepetom ipak otvaram i čitam:

,,Draga, poštovana,
savjetujem ti da nekada središ nered ispod kreveta, a mogla bi i ormar. Koja si ti kukavica. Bojiš se otvoriti obično pismo, a u društvu si najveća i nedodirliva. Ledena kraljica. Pitaš se zašto je papir umrljan krvlju? E pa, to je krv moje najdraže žrtve. Tvoje majke. Tako je slasna, ukusna. I ne, nisam vampir. Pitaš se tko sam ja? E pa, ja sam tvoja najveća noćna mora. Tvoja najveća sjena, tvoja uhoda. Možemo reći - tvoj priljepak. Tvoja sudbina, tvoja sadašnjost, a i budućnost. Ksko si slatka tako dok čitaš, a noge ti se odsjekle. Nikada te neću pustiti, pomiri se s tim! Netko je rođen da uživa u životu, a netko kao ti, da ga život ubije. 
P.S. - Zašto ne pitaš taticu o mamici?''
                                                                                                                                                                         XX

Ček', ček',ček'? Što je ovo? Tko? Kada? Gdje? Zašto? Osvrćem se oko sebe tražeći skrivenu kameru. Sanjam sigurno. Ovo nije moguće. Tko je ta žena? Što ona zna o mojoj majci? Charlie.. Kakve veze on ima sad? Sigurno je ovo nečija šala.. U taj čas prozor se otvorio, a hladan vjetar unijeo je papirić. Opet umrljan krvlju. 

,,Ipak si uspjela pročitati, drago mi je! E pa, tvoj tatica je kriv što sad nema tvoje mamice. Slobodno ga pitaj. A ne brini za mamicu, u sigurnim je rukama.
P.S. - Prelijepe su ti te štiklice! 
                                                                                                                                                                       XX

Iste sekunde pročitavši zadnju rečenicu bacam papir, te pregledavam svaki djelić svoje sobe. Nije bilo nikoga. Začula su se vrata i nekakvo šuštanje. Charlie. Trčečeći punom brzinom silazim niz stepenice, pobrkanog razuma, izmiješanje ljutnje i straha. ''Hoćeš se još i slomiti?'' Stavlja ruke na struk naslonivši se na jednu nogu kao manekenkica. ''Što se dogodilo s mamom?'' Proderala sam se snažnim glasom na što je on samo zinio i blenio u mene. ''Ja, ovaj..'' Stao je okolišati, gledajući u pod. ''Ja i ovaj nisu odgovor. Pitala sam te nešto i očekujem odgovor!'' Duboko sam disala i imala sam osjećaj da mi se kosa nakostriješila od ljutnje.. U tom trenutku mi čak ni kosa nije bila važna. 
Zazvonio mi je mobitel u sobi. Nisam se osvrtala. ''Otkud tebi sad ta tema?'' Ne može me pogledati u oči. ''Nije bitno. Reci mi što se dogodilo mami.'' Ne odustajem od svog nauma, progovorit će, ne zvala se ja kako se zovem. ''Već sam ti to rekao, otišla je. Sada živi s drugim.'' U laži su kratke noge. ''Ona to nikada ne bi napravila. Sigurno je imala razlog. Zašto se onda barem ne javi?'' Pritišćem ga, jer je to jedini način da nešto kaže. ''Otkud da ja to znam?'' Oči su mu se krenule cakliti, a jedna suza kliznula je niz rumeno lice i kapnula na pod. ''Lažeš!'' Proderala sam se te je u tom trenutku njegova ruka završila na mom obrazu. Pala sam na pod.