Samo ona

Ipak čovek

- Hvala.

Startovao je auto i krenuli smo.

. . .

Ubedila sam Rajli da joj je otac dobro, nije bilo lako ali ona mi veruje. Onda sam morala da uverim sebe zatim se Nora probudila, večerala je i krenuli smo kod Miltona u bolnicu.

Ono što nisam očekivala bio je Artur i njegovoj sobi, opušteno su razgovarali.

- Mia, Nora – Milton nam se nasmešio.

- Dobro veče – pozdravim ih.

- Dedino.

Podignem Miu i prinesem je da se pozdravi sa Miltonom.

- Ćao – pozdravim Artura.

- Ćao, nije raspoložena? – pogledao je u Noru.

- Ne, nisam joj kupila sladoled.

Nora je to čula i odmah se oraspoložila.

- Zašto ne?

- Zato što je do skoro bila bolesna.

- To je bilo do pre mesec dana – Milton se ubacuje.

- Nije važno grlo joj je osetljivo, znaš to.

- Mama! Am.

Pogledam u Noru i spustim je.

- Budi dobra. Šta kažu doktori? – pitam Miltona.

- Biću dobro ne brini, samo moram da odmaram.

- Klara će te vezati za krevet.

- Znam, spasi me.

- Volela bih ali poznaješ je.

- Vidi – dodirnuo me po ruci i okrenula sam se.

Artur se igrao sa Norom, pravio je nešto sa rukama a ona se smejala, onda mu je dodirnula nos i smejala se još više. Zašto mu se toliko smeje?

Onda je Artur uzeo u ruke a ona mu je dirala uši.

Treba da mazu Luku, svog oca.

- Treba li ti nešto? – pitam Miltona i rasteram tmurne misli.

- Ne, vodi je da pojede nešto slatko.

- Hoću, vidimo se sutra.

- Nora idemo li? – nasmešim se a ona mi se namršti. Ljuta je zbog sladoleda.

- Idem i ja, poneću je. Videćemo se Miltone, zvaću te.

- Vidimo se deco.

Artur je nosio Noru i pokušavali su da se sporazumeju.

- Ništa je ne razumem – požalio mi se.

- Želi slatkiše – kažem.

- Onda znam sjajno mesto – rekao je.

- Ne . . .

- Insistiram i ne prihvatam ne.

- U redu.

Artur

- Obrisala si je sto puta – nasmejem se jer mala Nora jede a hrana oko nje je na sve strane.

- Za to si ti kriv. Ja joj obično kupim jedan kolač i lepo je nahranim a ti si kupio sve što je pokazala prstom i sad mrvi.

- Ali bila je tako srećna – ja sam srećan zbog nje.

- Veruj mi ako ne naučiš da kažeš ne tom licu, gotov si – nasmejala se.

Viđao sam je ovako opuštenu ali uvek izdaleka, sa mnom je obično suzdržana ali mislim da je počela da se oslobađa.

- Možeš li da je pripaziš? Idem da operem ruke.

- Naravno.

Mia je otišla do toaleta a ja sam uzeo Noru i stavio je u krilo.

- Ti si velika opasnost za moje srce. Ne znam šta je to u tebi ali kao da nisi sa ove planete.

Počela je da se smeje, nema pojma o čemu pričam ali je preslatka.

- Žao mi je što si ostala bez tate.

- Tata – ponovila je.

- Tako je tata. Znam da ne razumeš ali obećavam da ću te paziti kao što bi te pazio tvoj tata. Nemam pojma o deci ali baciću se na istraživanje.

Ona se ponovo smeje.

- Mislim da ćemo ti i ja biti dobro prijatelji, šta misliš?

- Tata.

- Tvoj tata bi bio ponosan na tebe lepotice – poljubim je u čelo.

- Mama.

Okrenem se i ugledam Miu. Plakala je.

- Mia je li sve u redu? – pitam je.

- Da, neki kvar je u toaletu pa nema vode, uzeću vlažne maramice.

- Tata – Nora je ponovila a Mia se uozbiljila.

- To je Artur – rekla je tiho.

- Tata – Nora ponavlja.

Čekaj malo . . . ona to meni? Misli da sam joj ja otac.

- Trebalo bi da krenemo – Mia je uzima.

- Naravno.

- Hvala na kolačima – uzela je torbu i mahnula mi.

- Ćao.

Ha. Tata.