1 New Message

 

Anounimus

- Hi, Hel. Verujem da ćeš prepoznati ko ti piše. Nadam se da ću te sresti danas, ideš u novu škola, a? I missed you so much. Toliko godina smo bili razdvojeni, vreme je da se ponovo upoznamo. Volim! S.I.S. <3

S.I.S.? Anonimno je. Koliko ja znam, broj se može sakriti jedino kad me neko zove, ali za poruke stvarno nisam znala. Možda se pre nisam bojala, ali sad se bojim. Neko definitivno ima moj broj, neko koga nisam videla dugo, a ne mogu da se setim ko je to. Možda me samo neko zeza. Neko ko me mrzi, a mrzi me dosta njih. Ignorisaću ovo. Možda mi se više nikad ne obrati.

Uzela sam daljinski i uključila TV. Prebacivala sam kanale, prebacivala, prebacivala i shvatila da ne mogu ništa da nađem. Pre nego što odem u novu školu, želim da se opustim. Doručak! Idem da doručkujem.

Pre nego što sam izašla, mama je ušla u sobu.

''Hel, a da ideš na doručak?''

''Upravo krenula.''

Okrenula se da izađe, pogedala prema radnom stolu i zastala. Gledala je u nešto dugo sa izbečenim očima.

''Šta je ovo?''

''Šta?''

Uzela je sliku koju mi je starac dao i pokazala mi je.

''Ovo Helena, odakle ti ovo!?''

''Dobro, ne deri se. Našla sam to u starom albumu, pregledala sam ih pre nedelju dana. Nisam mogla da prepoznam ko je na slici, pa sam ostavila na stolu da te pitam ko je to, a vidiš, zaboravila sam.''

''Ne laži me Helena. Ova slika nikad nije postojala u ovoj kući, odakle ti? Još jednom ću te pitati.''

''Rekla sam ti. Iz starog porodičnog albuma.''

''Helena. Ti dobro znaš da mrzim laži! Reci mi odakle ti? Nećeš da kažeš? Dobro, uzeću je. Nadam se da si zapamtila kako izgleda jer je više nećeš videti. Možda, ako budeš spremna da mi kažeš istinu.''

Okrenula se da izađe, ali zaustavila sam je.

''Ti imaš nekakve veze sa ovom slikom, je l' da?''

''Ne brini za to.''

''Ti si na slici možda? Zašto ti je toliko važna? Možda bi i ti meni trebala nešto reći. Prećutala si.''

''Ponavljam... Ovo nije tebi potrebno, niti ti je bitno i nemoj da se baviš ovim. Nemaš nikakve veze sa ovom slikom, zato ne brini za nju. Nije nikad postojala. A sad se lepo spremi i srećno u novoj školi.''

Izašla je. Ovde se nešto stvarno čudno dešava. A što je najgore, slika je nestala. Ponela ju je sa sobom, a postoji mogućnost da je nikad više ne vidim. Činilo mi se da je slika stvarno bitna, a ja sam sve upropastila. Sve sam upropastila. Ali jedno ću da pokušam da ne zabrljam.  Idem danas u novu školu i trebala bih da ostavim dobar utisak.

Dok sam ulazila, niko se nije okrenuo za mnom, niko me nije pogledao popreko. Divan osećaj. Da bih dobila raspored, otišla sam do sekretarice, čija je kancelarija bila odmah pored ulaza. Pametno. Na rasporedu je pisalo da prvi čas, danas, imam latinski. Auh. Obožavam taj predmet, ali sam dosta propustila u onoj školi. Iskreno nisam htela da učim. Nisam imala volje. Roditelji me nisu podržavali, nikad, nikad me nisu razumeli, a ni drugovi iz razreda. Bila sam glavna meta sprdnje i zezanja, grubih šali i maltretiranja. Svi su me mrzeli, pa čak i profesori, ali zbog čega, ni sama nisam znala. Možda jer sam jedina umela da odgovorim i da se suprotstavim popularnim i bogatim devojkama, a i kako verovatno sami znate, one vode sve konce. One su glavne. Ako nešto od njih krene, to mora tako biti. Tako i mržnja prema meni, koja traje od trećeg razreda. Ali ovde, nadam se da neće tako biti.

ŽiletRead this story for FREE!