Zraci sunca koji prolaze kroz prozor, obasjavaju me i u tom trenutku se budim. Prva stvar koju sam ugledala bile su moje ruke. Crvene, udubljene linije oko mojih zglobova, kao da su narukvice. Bolne narukvice. Pitam se, zašto li sam to uradila sebi? Leto je, potpuno je suludo nositi majice dugih rukava, gotovo nemoguće. Sad će svi moći da vide moju slabost. Zašto li sam to uradila? Depresija. Da, depresija je učinila svoje. U takvim trenucima mi je svet crno-bele boje, misli su zaokupirane svim mojim problemima i ne postoji ništa što bi moglo da me oraspoloži. Duh me je sinoć, baš stegnuo. Ali ja nisam imala nameru da se ubijem. Ne. Jedini razlog zbog kojeg sam to uradila je taj što sam bila bespomoćna. Osećala sam se krivom za sve, a najpre za to što sam živa i što svima nanosim bol. Jedino to i umem. Jedini talenat mi je povređivanje drugih. Zato sam sama sebe kaznila.
Prelazim prstima preko dugih neravnina na mojoj koži i osećam blago peckanje. Boli i bolelo je. Baš kao što i druge bole moje reči i moja narav. Jednostavno, možda život nije za svakog. A onda se sećam svega. Odakle je sve to počelo...
Beše davno... Imalas sam samo 5 godina, a osećam da sam bila mnogo zrelija za svoje godine. Te večeri, 4. avgusta, mama i tata su plačući uleteli u kuću. Ništa mi nisu govorili. Preklinjala sam ih da mi kažu, ali nisu. Nisu imali snage. U očima sam im videla bol. Neopisiv, užasan bol. Znala sam da nešto nije u redu, a mog starijeg brata nije bilo. Nije se vratio od kad je otišao na utakmicu. Bio je stariji od mene 10 godina i volela sam ga vše od svog života, iako sam bila mala. Kažu, deca najbolje znaju da vole. I tačno je. Obožavala sam ga, kao i on mene. Bar se nadam... Ujutru, probudili su me i koliko sam uspela da vidim, tražili su reči kojim bi mi rekli šta se dešava. Bezuspešno, rekli su mi najbolje što su umeli. Reči koje ostaju zauvek urezane u mom srcu... ''Denis... Postao je anđeo. Nećeš više moći da ga vidiš, niti dodirneš. Njega nema više.'' Istog momenta sam počela da plačem, nisam bila spremna, tako mala, da izgubim nekog dragog. Nisam znala koja je istina bila, ali vremenom jesam. Izbila je tuča i moj brat je branio svog najboljeg druga. Umesto njega, ubili su mog brata. Tačnije, izboli ga nožem. Tad sam shvatila. Biti dobar nema nikakve koristi. Ne postoji ona poslovica ''Dobro se dobrim vraća'', ne postoji. On je pokušao da ga zaštiti i šta je tu dobro ispalo? Ispao je dobar, a dobio je najveću kaznu. Da nas više nikad ne dodirne ili popriča sa nama, takođe i mi sa njim. Fizički nije bio sa mnom u najtežim trenucima i najvažnijim trenucima. Ali u mom srcu jeste, nosim ga sa sobom, uvek i zauvek.
I cela poenta je... Od tada, nikad nisam bila dobra. Ne vidim svrhu? Svakako mi se neće vratiti. To je razlog zbog kojeg sam ovakva kakva jesam. A moji roditelji... Postali su ovakvi jer su izgubili njega, najveći ponos ove porodice, umesto da sam ja otišla gore umesto njega, koja samo kvarim ugled i donosim nevolje. Možda je stvarno trebalo biti tako, možda je on umesto mene trebao da živi u ovoj kući i bude sa svojim roditeljima.
Satima sedim zaključana u svojoj sobi i sećam se svega sinoć, a i onog pre toga. Andrej. Bila sam jako gruba prema njemu, a on je bio emocionalno slab. Dovoljno je bio povređen, a tek kad sam ga ja podsetila na to... Baš se osećam užasno.
Odjednom, stojim pred njegovim vratima. Dugo stojim dok prikupljam snagu da zazvonim. Tražim reči koje bi mu izgovorila kad mi zatražio objašnjenje, ali ne postoje. Takva sam. Posle par minuta, idem na sve ili ništa. Zvonim.
Sačekala sam nekih par sekundi i već su se vrata otvorila, kao da je neko već krenuo da izlazi pa nije bio daleko od vrata.
''Andrej.'' - izgovorila sam kao da sam jako blizu da zaplačem. On me je samo zaobišao i krenuo negde, krenula sam za njim.
''Andrej stani molim te, žao mi je. Nisam smela onako da postupim. Bila sam baš bezobrazna, pogrešila sam.'' - nije progovarao nekoliko minuta, ali je ipak odgovorio na moje reči.
''Nisam navikao da me devojke uvrede odmah posle prvog izlaska, pogotovo ako sam još pod utiskom prevare moje, sad, bivše devojke.''
''Nisam trebala. Takva sam, brzo planem.''
''Ne volim takve osobe. Držim se podalje od njih.'' - okrenuo se i sa nekim, praznim očima me pogledao. Ubio me je. Povredio.
''Znači. Od sad ćeš se držati podalje od mene? Pa dobro, kako hoćeš. Ni ne znam te dovoljno da bih se razočarala zbog ovoga. Nisi mi bitan, nisam ti bitna, kraj priče.'' - Ma da li sam ja ovo izgovorila? Baš čudno, inače nisam drska. HELENA! Saberi se, opet sve odguruješ od sebe. Opet si to uradila.
''Eto vidiš! Opet to radiš. Ja sam pokušao da ti budem prijatelj, a ti tako gruba. Strašno! Nije ni čudo što te svi mrze i što nemaš prijatelje.''
''Otkud tebi pravo da pričaš tako sa mnom? Kako bi ti uopšte znao da me svi mrze i da nemam prijatelje!?'' - Stojimo na Mostu Ljubavi i već duži period se svađamo, dok zbunjeni ljudi prolaze pored nas i na licima im se vidi da nas sažaljevaju, misle da smo vrlo nepristojni. Ipak i ja to isto mislim za njih koji se vataju na tom mostu kao da nemaju nigde drugde da izjavljuju jedno drugom ljubav.
''Znaju svi Helena. Tebe svi znaju. Svi pričaju o tebi. Nemam nameru da više stojim ovde sa tobom. Završili smo.'' 
Šta li mu je opšte značilo 'tebe svi znaju, svi pričaju o tebi'? Možda sam ipak bila u pravu kada sam ga pitala, da li je pametno da šetam sa njim, s' obzirom da sam ja ta siromašnija, a on jedan od bogatijih u gradu.
''Slag... Slagao si me kad si mi rekao da ti ne gledaš ljude po finansijskoj situaciji. Ipak gledaš. Stidi se!''
''Nemam čega, ipak si ti ta koja treba da se stidi.''
Ako ništa ono pre, bar je sada zabolelo. Jako. Nisam mogla da izdržim. Morala sam da ga udarim. Šamar. Jako se čulo, a već posle par sekundi mu je obraz skroz pocrveneo. Ubila sam sve u njemu. Svaki tračak poštovanja prema meni sam uništila. Od ovog trenutka, postaćemo samo stranci.  A on će me gledati sa gorčinom u očima svaki put kad me ugleda. Eto šta sam uradila. Zašto ne počnem da razmišljam glavom pre nego što nešto uradim? Ostajemo tako da stojimo i buljimo jedno u drugo još par minuta. Taman kad sam pomislila da će se okrenuti i otići, ipak nije.
''Mislim da je ovo kraj. Ovde smo završili.''
Nisam stigla ni da progovorim, zaplakala sam. Tačnije, suze su mi same potekle niz moje blede, hladne obraze. Boli... Jako boli. Osećam kao da mi se srce cepa na pola, ponovo. Opet mrzim sebe i svoj karakter i što ništa povodom toga ne mogu da učinim. Ne preostaje mi ništa nego da se okrenem i uputim kući. Pašće mrak, a sutra je škola. Neću moći da ustanem. Čak i razmišljam da ne idem sutra. Neću podneti i taj teror. Zavlačim ruke u džepove košulje i napipavam nešto.
Slika. Dva mlada, zagrljena para i mali dečak ispred njih. Izgledaju mnogo srećno. Ne vidim svrhu slike osim toga da me rastuži. Ne znam zašto me tuđa sreća može rastužiti osim što me podseća na to što je ja nemam. Nisam  stigla ni da ga pitam za tu sliku, možda on zna šta je. Ali sada nema šanse da saznam. Deda mi neće reći i ja sam prepuštena sama sebi. Odvući ću misli sa Andreja jedino ako se usresredim na sliku ili školu. Biram oboje. A sad jedina stvar na umu mi je ono isto od juče... Uzimam ga opet, napipavam oštre, tanke krajeve i povlačim... Ponovo. Jedini prijatelj - žilet.

ŽiletRead this story for FREE!