''O dođavola!'' - izgovaram dok na licu slažem face gađenja, dok gledam kako je tatin mačak ostavio izmet na mom omiljenom belom tepihu, koji je trenutno zadobio ogromnu, braon-žutu tačku.
Dovikujem tatu, ali bezuspešno, niko ne dolazi. Gde su svi sad!? Posle nekog vremena, čuju se koraci i na vratima se pojavljuje on, a u rukama, naravno, drži Rex-a, njegovog divnog mačka.
''Nadam se da će taj mačak uskoro da crkne. Sa zadovoljstvom ću ga sahraniti.''
''Kako možeš biti tako ogorčena? On je malo, slatko, nevino biće koje još nije naučilo gde je kutija sa peskom, ali hoće! I da nisi više nikad ni pomislila na tako nešto, a kamoli rekla!''
''Vidim ja da se u ovoj kući više ceni jedna odvratna mačketina, nego vaša ćerka.'' - ovo sam izgovorila sam ogromnom mržnjom u očima, koliko sam mogla da osetim, dok mi je on uzvraćao istim pogledom njegovih plavih očiju.
''Da, u pravu si. Možda će se to promeniti kad se ti budeš ponašala kao naša ćerka, kad budeš pristojna i uzorna devojka, a ne propalica i klošarka.''
''Vidim, ti jedino možeš biti pristojan prema meni, samo ako pričamo o Steli.''
''Ona je za tebe majka! I da, jedino tad, jer je ona meni prva na svetu i jedino što volim na ovom svetu.''
''Ne, nije mi majka, a ni ti više otac. Jedva čekam punoletstvo da odem odavde. Vi ste neizdrživi. Dobro, što me pri rođenju niste bacili na smetlište, možda bi me neka Ciganka bolje vaspitala i volela.''
''Nezahvalnice! Samo još jednom nešto tako izgovori i videćeš u kakvu strogoću se možemo pretvoriti tvoja majka i ja!'' - u očima mu vidim da želi da me udari, da su možda stvarno trebali da me ostave... Što je najgore, videla sam razočaranje. To me je potreslo. Udarilo me tačno u srce, zabolelo. Osetila sam krivicu.
''Izlazi iz moje sobe!'' - odgurnula sam ga i zalupila vratima. Od kad traje puberet, prema njima sam osećala samo da ih ne gotivim baš i da ih smatram samo za ljude koji me hrane, a ne kao prave roditelje. Ali sada, osetila sam mržnju. Konačno mi je sinulo. Ne znam zašto me drže kao ćerku, ali shvatam da me mrze takođe. Već duže vreme nisam čula 'laku noć', 'volim te', 'kako si?' ili 'ti si nam sve u životu'... Ma šta duže vreme? Ni ne pamtim kad sam to čula. Pre bih stalno krišom zaplakala kad bih videla kako moje, sada bivše, prijatelje grle njihovi roditelji i bodre ih u životu, ali sada ne, zbog toga više neću suzu pustiti. To sam sebi davno obećala, kad mi je deda umro. Koji me je izgleda jedini voleo. I hvala mu na svemu! Otišla sam do police sa knjigama i ispod jedne, stare knjige, uzela sam njegovu sliku, poljubila je i izgovorila ''Volim te najviše, iako ne mogu da te vidim ili zagrlim. Volela bih da si tu.''

Subota je, nema škole. I poprilično pokušavam da se odmorim, s' obzirom da svaki dan moram da ostanem posle časova, da spremim svaku učionicu, podignem stolice i obrišem table. Divna, nezaslužena kazna, zbog lepka u bravi, koji sam navodno ja stavila. Ali dobro, bar da me ne izbace iz škole... Pošto imam vremena, idem malo do parka da 'ohladim'. Vadim slušalice i telefon iz džepa i prepuštam se muzici. Ulazim u taj neki svet, moj svet, gde nema nikog osim mene i mog uma. Jedini način da pobegnem od surove realnosti su knjige i muzika. To je neobjašnjivo, to je nešto najbolje i najlepše što je čovek mogao da izmisli.
Dok prolazim pored parka, privlači mi pažnju jedan momak koji sedi na klupi, sam. Koliko primećujem i naslućujem, ne očekuje nikog. Mislim da je došao da i on 'produva' misli. Okrenut mi je leđima, tako da mu vidim samo leđa, ali izgleda mi poznato. Ma nije niko bitan, koga bih ja poznavala? Sa mnom se niko ne druži, ja sam ona luda, sećaš se Helena?
Prolazim park i taman da mi ostane iza leđa, setim se. Andrej! To je Andrej! Okrećem se i ponovo idem u pravcu parka. Moram da ga pitam šta je bilo. Nije izgledao baš srećno, a i usput, možda saznam nešto o njegovom dedi.
Dolazim do klupe i sedam pored njega.
''Andrej.''
Naglo okreće glavu ka meni, kao da se uplašio.
''O, ti?''
''Ja.''
''Šta ćeš ti ovde?''
''Hmm, prolazila, ugledala te, takvog, jadnog... Vidi na šta lićiš. Šta ti se desilo?''
''Zar' stvarno tako izgledam, divno si me opisala.''
''Samo sam iskrena? Da, izgledaš tako. I kreni da mi pričaš šta se desilo. Usput, ime mi je Helena.''
''Ah da, Helena. Ma, devojka me prevarila. Ništa, samo sam malo skenjan.'' - njegove duboke tamne oči su zasijale. Imala sam osećaj da će suza izaći.
''Ona glupa plavuša? Sofija beše? Što ste upali u sobu, ljubeći se, dok sam ja bila u njoj?''
''I ti si plavuša? Da, ta.'' - nasmejao se i napravio malu pauzu. ''Ne Sofija. Aleksandra.''
''Jesam, ali ne glupa. Ha-ha. Daaa, Aleksandra. Pa ni ime joj nije nešto. Hajde da prošetamo malo, taman.''
''Važi.''
Šetali smo celim gradom dugo, dugo, dugo i shvatila da i nije toliko loš. Imamo pomalo zajedničkih tema. Par puta sam i uspela da ga nasmejem. Najjače od svega je bilo kad je zapeo za kamen i pao pred stotinu ljudi u centru grada. Svi su se okrenuli za njim. Ja sam umrla od smeha. Bio je malo ljut, ali prošlo ga je, posle smo se oboje, zajedno smejali tome.
Polako je padao mrak i uputili smo se, ne znam zašto, njegovoj kući. Na putu do tamo, ispričala sam mu današnju svađu sa ocem.
''Stvarno je tako odreagovao? Ma, verovatno je jako vezan za tu mačku, nije ništa strašno. Verujem da te jako voli. Koliko puta sam se ja posvađao sa mojima, pa se pomirim, ali to ne znači da te ne vole.''
''Da, tako je kod tebe.''
''Dižeš nepotrebnu frku. Nije ništa, vole te. Pobogu, roditelji su ti.''
''Da, da. Ma nebitno stvarno. Inače, evo nas, most ljubavi... Ujedno i granica za deo bogatih. Nadam se da ti nisam pokvarila ugled, ja nisam sa te strane, čak šta više, živim u siromašnijem delu grada.''
''Naravno da ne, ne gledam ja to tako.''
''I evo nas. Umesto da ti mene pratiš kući, to sam ja uradila tebi.''
''Hahahaha. Izvini, želiš li da te ja sad...''
''Ma ne, nema potrebe. Mogu i sama do kuće. Šta ćeš mi. Zar' stvarno misliš da sam nesposobna otići sama kući?'' - odgovorila sam jako drsko, ne znam zašto.
''Malo pre nisi bila takva, smiri se.''
''Kakva? Ne, ja sam sasvim dobro.''
''Bezobrazna, praznih plavih očiju. Imam osećaj da ćeš me ubiti pogledom.''
''Jao, molim te. Prestani! Samo tebe ne želim da slušam. Ne zanima me mišljenje patetičnih muškaraca koji cmizdre za devojkama.'' - o ne, nisam to htela da izgovorim... Gledao me je nemo, kao da je ostao bez teksta. Na trenutak mi se srce uzlupalo. Imala sam osećaj da sam opet nešto upropastila, da sam ga povredila. I jesam? Opet sam drska, bezobrazna, prgava.
Da, bila sam u pravu. Ostao je bez teksta. Oči su mu zasijale kao i danas kad mi je pričao o devojci. Okrenuo se i otišao, prema svojoj kući. Bio je mrak i ja sam ostala da ga gledam, dok god nije otišao u mrak i dok više nisam mogla da ga vidim. Okrenula sam se i uputila se kući.
Opet sam počela, opet nanosim bol. Možda ne trebam da postojim. Možda sam ja samo parazit svima u ovom gradu. Ja sam teret. Da, teret sam. Možda me zato roditelji ne vole, ja sam im teret. Ko bi još voleo da ima ćerku o kojoj svi imaju samo negativno da kažu? Niko. Ja sam razočarenje. Nisu me želeli ovakvu. Ja sam kriva. Helena! Pazi... Upuštaš se u depresiju. Dopuštaš da te opet zrabi. Ali prekasno. Već jeste, gotovo je. Ulazim u kuću, odlazim do kupatila, prilazim polici na kojoj stoje peškiri, podižem ih i uzimam... Žilet.

ŽiletRead this story for FREE!