''HELENA!''
''Oh... Da?''
''Opet spavaš na mom času?''
Da, to je istorija. Najdosadniji predmet, definitivno. Pa kako da ne zaspem? Totalno sam nezainteresovana za bitke, ratove, bolesti i ljubavni život nekih osoba koje mi nisu ništa u životu, a da ne pričam o tome kako mi to nikad u životu neće trebati. Niko me nikad neće zaustaviti na ulici da me pita da li je Napoleon hteo da osvoji svet ili ne. ''Iskreno, jako mi je dosadno, a nisam spavala celu noć... Oči su me pobedile.''
''Pobediću ja tebe u avgustu, idi javi se direktoru.''
''Da, da..''
Izašla sam iz učionice i uputila se izlaznim vratima, kod direktora nisam otišla. Ma boli me uvo da slušam kako ja ne treba tako da se ponašam, kako treba bar da se pretvaram da je slušam. Pošto nemam gde da idem sad, setila sam se onog poziva od sinoć. Ako sam dobro zapamtila, otići ću do starčeve kuće i i prvo ga pitati odakle mu moj broj, ja mu ga nisam dala. A onda šta želi od mene. Iskreno, taj starac mi je jako sumnjiv. Živi u jednoj od najlepših kuća koje sam ikada videla, a ipak je obučen kao prosjak. Možda je to stvar volje, ali hajde da gledamo realno, ko bi se još oblačio tako, a ima vilu u drugom zabačenom delu grada gde je najlepša priroda Fogwooda i taj deo je najskuplji deo gde biste ikad poželeli da izgradite dom. Sunce je toliko jako da me mnogo usporava, znoj mi lije sa čela, a torba mi je toliko teška da imam osećaj da će mi kičma pući. Kad sam već toliko loš đak, zbog čega nosim ovoliko knjiga? Najzad, dolazim do mosta 'ljubavi' gde stoje zagrljeni, zaljubjeni parovi i ne vide ništa oko sebe osim svoje druge 'polovine'. Kako je to divno. Naravno, bilo je sarkastično. Ne razumem kako mogu da se grle i ljube pred celim gradom, meni je mnogo lepše i bolje da se to radi privatno. Ne moraju baš svi da vide kako stavljate jedno drugom jezik u usta i uključujete jezičnu centrifugu. Bljak! Odvratno. Sa gorčinom prelazim taj most i prelazim granicu imeđu grada i dela bogatih. Ne možete ni da zamislite kako je ovamo predivno. Mali izvor se proteže duž celog kamenog puta koji vodi do svih kuća ili da kažem vila? Drveće je ogromno i tamno-zelelno, a kroz grane prolazi lagani topao vetar koji stvara umirujuću muziku. Imam osećaj da sam u raju, sunca skoro i da nema koliko je drveće gusto. Što je dobro, s' obzirom da mrzim sunce. Nisam nešto posebno obraćala pažnju u koju kuću me je starac odveo, ali ne mogu da ne primetim neki poseban odsjaj kuće na kraju putića. Nešto me vodi tamo, mora da je to ta.
Veoma umorna stižem do ogromnih ulaznih vrata i zvonim. Posle trećeg puta, bezuspešno okrećem leđa i odlazim, ali vrata se otvaraju i na njima stoji momak, veoma poznat.
''Ti si zvonila?''
''Da, tražim... Jao, ti si Andrej?''
''Da, a ti ona čudakinja koju je moj deda doveo. Zanimljivo. Mene tražiš?''
''Prvo, nisam čudakinja, kao drugo ne tražim tebe, već njega.''
''Opa.. Hajde ulazi, pozvaću ga.''
Sedam na jako udobnu sofu i čekam. Kako je ovde prelepo, tišina kao i prošli put... Samo se čuje blagi zvuk klavira koji dopire iz meni nepoznatog dela kuće. Niz hodnik ugledala sam starca koji mi maše da dođem. Ulazim u sobu i pratim ga, dolazimo do kauča, veoma starog i prašnjavog, a koliko mogu da primetim zidovi su popucali, sa kojih se lomi kreč. Cela soba ima neki čudan neprijatan miris, dok je paučina zauzela svaki ćošak. Veoma jeziv prizor. Ne razumem zašto je sve to tako, kako mogu da celu kuću srede i očiste do najsitnijeg detalja, a jednu sobu, njegovu, gde on spava, ne mogu.
Dok mirno sedim, on donosi stari, pomalo pocepani album i dok seda pored mene, blago briše prašinu sa njega.
''Želim nešto da ti pokažem. Verovatno misliš da je ovo album sa slikama... I jeste.''
Otvara ga i dok prelistava, zadržava se na jednoj slici koja nije zalepljena. Uzima je i drži. Koliko primećujem, na slici je mladi par, zagrljen, a ispred njih stoji mali dečak, koji verovatno ima oko 3 godine. I da, slika je poprilično stara. Ja ne vidim svrhu zbog čega bi ona mene mogla zanimati.
''Vidiš, čim sam te onaj dan ugledao, prepoznao sam te. Ova slika bi bila veoma važna za tebe. Ustvari i jeste važna. Neću ti otkriti ko je na slici, moraćeš sama da shvatiš. Ali nemoj da je zanemariš! Veoma je bitno, ako želiš da živiš srećno.''
''Veoma misteriozno od vas, ali i veoma glupo. Prvo me nazovete i ne predstavite se, pritom mi ni ne kažete odakle vam moj broj, a onda me dovedete u svoju kuću, dok sam pre toga, šetala pola sata po ovom šuvagom suncu. I sad mi dajete tu neku sliku, na kojoj je bog zna ko i govorite neke gluposti i nebuloze. Kako li ću ja da saznam ko su ti ljudi, ako ne znam ništa o toj slici ili bilo kome ko je na njoj?''
''Ja i da želim, ne smem da kažem. Shvatićeš sama svakako. Iako ne budeš tražila odgovore, sami će doći.''
''Ma vi ste ludi.''
Okrenula sam se, uzela sliku i otrčala kući. Nisam baš trčala do kuće, jer sam se umorila, mnogo je daleko, ali do pola jesam. Kajem se što sam uopšte onaj dan morala da mu pomognem i što sam mu dopustila da me upozna i što sam sada dopustila da mi pokaže tu sliku.
Ispred kuće, dočekao me je divan prizor - mama i tata se svađaju. Pa, ništa novo. Zaobišla sam ih, ne pogledavši ih i ušla u kuću, u sobu, pa u krevet, Treba mi odmor, sve dok direktor ne bude zvao i napravio mi opet problem u porodici. Ili sam ipak ja problem?

ŽiletRead this story for FREE!