''Helena!'' - čujem svoje ime koje dovikuje moja majka.

''Ustaj bezobraznice! Opet su me zvali iz škole. Šta si uradila?''. Kao i obično, uvek sam ja problem, uvek sam ja svima problem, kako profeosorima, tako i ostalim učenicima.

''Ne znam o čemu pričaš.'' - drsko  sam odgovorila.

''Nemoj da me lažeš, zašto bi me zvali? Da nisi možda kojim čudom počela da učiš?''

''Nikad ne veruješ u mene!'' - snažno sam zalupila vratima svoje sobe i otrčala do prozora, sela i bacila poled na grad. Živim u zabačenijem delu grada, u zgradici na malom brdu, gde nema toliko gužve, saobraćaja i nevolja. Sa mog prozora je pogled na ceo grad. Prizor bi bio prelep da se meni ne vrzmaju svakakve misli po glavi. Kako da mi grad bude divan kad stoka živi u njemu? Kad će ceo svet da se raspadne, uništi ako nešto ne počne da se menja? Svaki dan ista pitanja, svaki dan pomisao na to, kakva je moja budućnost? Postoji li mesto u kom žive druželjubivi, dragi i normalni ljudi? Ako da, gde je to? Da li su srećni? Moj život nema smisla. Odvratno je kad svako jutro moraš da se teraš da ideš u onu šugavu školu gde te svi mrze. Nije problem, navikla sam da me svi gledaju popreko, ali nije uvek tako prijatno. Život je teži. I evo me, opet razmišljam da li da odem tamo ili ne, šta ću danas da doživim? Idem, moram biti jaka.

Došla sam. Eh, ta zgrada... Osetim kako iz nje izvire negativna energija. Moram da uđem na ta prokleta vrata, moram. Znam već napamet šta me čeka iza, ali jaka sam, moram to biti. To je to, ulazim.

Ušla sam, sva ta lica koja znam već dobro napamet, svako jutro, isto mesto, isti izrazi, iste reči, isti šapati...

''Evo je, evo je ova čudakinja.'', ''Odvratna je, vidi na šta liči.'', ''Nadrogirana je, najverovatnije.'', ''Ma ološ, jadni njeni roditelji.''

Kako su samo nepažljivi, kako su samo odvratni, zar' ne misle o tome kako ću se ja osećati kad čujem to? Aaaa neee, oni se podižu u nebesa kad vide da me to dotiče, kad vide da su iznad nekog, kad vide da ih se bojim, vole kad vide sam povređena. Ali ne, nikad im to neću pokazati. Nikad. Uvek ću ići podignute glave. Nek' crknu od muke, nek' crknu što me ništa ne dotiče. Dolazim do svog jadnog, hladnog ćoška i malog prozora u kojem sam na odmorima. Sedim, a oni prolaze i gledaju u mene sa gađenjem. Kako im ne dosadi  da to svaki dan rade? Ponovo sam se zagledala, i onda se trgnem. Nečija ruka mi dira rame. Dižem pogled i to je naravno razredna.

''Helena, moramo da porazgovaramo. Molim te pođi za mnom.''

Znala sam. Opet sam u nevolji, a šta sam uradila? Ni ja ne znam.

Ulazim u učionicu i u klupi sedi najpopularnija devojka u školi. Pa da, šta sam drugo očekivala? Naravno da je ona, naravno da je nešto izmislila.

''Helena, sedi pored nje.''

''Ne.''

''Zašto?''

''Nikad.''

''Dobro, kako želiš. Sedi negde.''

''Neću ni to, stojaću. Samo recite, šta želite od mene?''

''Draga, Katarina nam je ukazala na nešto što može biti vrlo neprijatno... Dakle, ti znaš da je uništavanje školske imovine vrlo kažnjivo, zašto to onda radiš?''

''Ja stvarno ne znam o čemu vi pričate.''

''Par njih tvrde da si stavljala lepak u bravu i da profesor geografije nije moao da otvori vrata, one su pokušale da te spreče, ali ti si ih odgurnula.''

''Znači, Katarina i njene drugarice to tvrde? Ala to zvuči poznato.''

''Mi ćemo morati da te kaznimo.''

''Ja to nisam uradila, dokazi?''

''Nemamo dokaze, ali imamo svedoke, to je skoro isto. Nažalost, nisi se pokazala kao osoba kojoj možemo verovati, pa ipak verujemo njima.''

''Super, kaznite me, ali ja kaznu neću izvršiti, nisam to uradila!''

I kao jutros, otišla sam i zalupila vratima... Uzela sam svoju torbu i otrčala iz škole, plačući sam trčala kroz grad, centar, između zgrada...Toliko bola u meni, raspadam se. Ne mogu više da ih podnesem. Ne mogu!  A onda oza ćoška... Pojavio se deda. Zakucala sam se u njega, a on je pao. Od sve muke, sad ću i njega da nosim na duši.

''Jeste li dobro gospodine? Molim vas izvinite, nisam htela. Žurila sam...'' - nisam ni dovršila rečenicu, počela sam da plačem.

''Ne brini dušo, dobro sam ja, video sam da si mnogo unemzirena. Vi mladi ne znate da živite, previše se opterećujete problemima. Opusti se, ja sam dobro, a ti ako imaš probleme, pokušaj da ih rešiš, ako ne možeš, zaboravi na njih. Mlada si, budi srećna.''

''Hvala Vam. Molim vas izvinite, nisam htela.''

''Za kaznu moraćeš nešto da uradiš.''

''To mi je navika izgleda... Recite.''

''Pođi sa mnom kući. Želim da te ugostim.''

''Ali ja sam nevolja, a vi da me ugostite?''

''Za kaznu? Inače ti neću oprostiti.''

Otišla sam sa njim, živeo je u velikoj raskošnoj kući, veoma bogatoj, a on... Ipak, nije izgledao kao bogataš. Na sebi je nosio staru odeću, polu iscepanu i izgledao je vrlo neuredno. Odveo me je do dnevne sobe, prišla mi je služavka, pitala šta ću da popijem. Tražila sam samo čašu vode. Deda je negde otišao, služavka se vratila u kuhinju, a ja ostala sama u sobi. Tišina, ja to nemam kod kuće, mama i tata se večito svađaju. Odjednom, čujem kako se neko smeje i trči. Na vrata sobe, nailazi neki dečko i najverovatnije njegova devojka, ljube se. Najzad me primetiše.

''Oh, ko si ti?''

''Helena. Doveo me je jedan starac.''

''Starac? Mora da je moj deda. Zdravo, ja sam Andrej, a ovo je moja devojka Aleksandra.''

''Helena, drago mi je. Ja idem, reci svom dedi da sam svoju kaznu odradila. Zbogom.''

''Ne moraš da id...''

Otišla sam. Ne znam ni šta sam radila uopšte tu, u toj kući. Ne znam zašto sam uopšte bila dobra prema tom dedi. Zar' treba da me je briga? I ovako ga više nikad neću videti. Vratila sam  se kući. Ispred vrata me je čekala mama, sa suzama u očima.

''Razočarala si me.''

''Ništa novo. Možda kad bi ti i tata mene shvatili, možda se ne bi morala tako osećati.''

''Kako da te razumemo? Uništavaš školu, onda pobegneš iz škole, a ti znaš da je kriv onaj ko beži.''

''Neću da se raspravljam sa tobom, idem u sobu.''

''Ne ideš nigde! Stojaćeš ovde i objasniti mi zašto se tako ponašaš, gde smo tata i ja pogrešili?''

''Možda je najveća greška bila ta što si me rodila.''

Okrenula sam joj leđa i otišla. Otišla sam u park, ponovo. Razmišljala sam o tome šta sam joj rekla. Nek' sam rekla. Nije me briga. Sela sam na klupu, vetar mi je prolazio kroz kosu, raščupavao me, na trenutak sam se osećala opušteno lepo, ali onda se setim svega, svog života, sad je sve opet sivo...Glubovi su se okupili oko mene, traže da im dam nešto. Nemam ništa! Svi ste vi dobri samo kad vam nešto treba. Oterala sam ih, šta će mi oni? Šta će mi iko u životu? Mogu ja sama da živim, bez ikoga, i ovako me nikad niko neće voleti... Mrzim proleće, tako me podseća na detinjstvo, na nešto srećno. A ja to nemam...

ŽiletRead this story for FREE!