ŽIGOLO

17. poglavlje

Subota

U dvorištu je bilo kao u košnici. Ljudi su se razmileli na sve strane. Jedni su završavali sa uređenjem dvorišta. Drugi su montirali konstrukciju za svod pod kojim će se Selina i Evan jedno drugom zakleti na večnu ljubav. Nekoliko njih je istovaralo gomilu identičnih stolica koje su stigle kamionom, a na kojima će gosti sedeti dok bude trajao obred venčanja. Stigli su i roditelji mladenaca. Znam da bi bilo pristojno da siđem dole i upoznam se sa njima, ali uporno odlažem taj trenutak. Nakrivo sam nasađen od jutros. U stvari, takav sam još od Magdinog poziva juče.
Nisam Moni ispričao za to. Znam da sam rekao kako neću više imati tajne pred njom, ali nisam video razlog da joj kažem kako se moja bivša klijentkinja uzrujala kada je čula da nisam više nisam u poslu.
Sa druge strane, mrzeo sam što joj to prećutkujem. Mrzeo sam i što, kako se vreme našeg odlaska približava, sve više razmišljam o majci.

Želim da odem da je vidim. Stvarno želim, ali teško je to tek tako učiniti nakon petnaest godina.
Verujem da je Mona svesna da je upravo to ono što me najviše muči. Ne zapitkuje me. Ne forsira ništa, ali osećam njen pogled na sebi svaki put kada mi je blizu.

Dan nekako prolazi, a ja sam svestan kako vreme ističe kao kada ti pesak curi kroz prste. Protraćio sam još jedan dan boreći se sam sa sobom. Te noći Mona je bila moje utočište. Trebalo mi je da makar na kratko prestanem da razmišljam, da se negde sklonim, da me neko zagrli. Ona mi je sve to pružila ne postavljajući pitanja. Mnogo kasnije spavala je stisnuta uz mene, a ja sam zurio u plafon osećajući da je napokon došlo vreme da se pokrenem.

Nedelja

Čudno je to kako sam danas potpuno drugačiji. Juče sam bio nervozan, pa čak i besan! Delovalo je kao da ću početi da ujedam, a danas sam sve suprotno od toga. Dosta sam mirniji i staloženiji iako u stomaku osećam ogromnu tremu kao da me čeka javni nastup. Svi oko mene su doručkovali i pili kafu u hodu. Jedino sam ja kao poslednji ludak sedeo za stolom i bez žurbe ispijao kafu. Da, to je verovatno bio moj način da odložim neizbežno!
Vratio sam se u sobu baš kada je Mona zakačila svoju svečanu haljinu na vrata ormana. Zagledala ju je sa svih strana, a onda podigla pogled prema meni.

- Dala sam tvoju košulju na peglanje. Biće gotova uskoro. Da li imaš sve što ti je potrebno? - pitala je, a ja sam poželeo da je podsetim kako se ne ženim ja nego Evan.

Šta bi još moglo da mi bude potrebno pored odela, košulje i cipela?
Burme?
Hm, možda jednog dana. Ali, s obzirom na to da se još uvek prilagođavam na monogamiju, hajde da idemo polako!

Au, čoveče, o čemu ja razmišljam?!

Pod stresom sam. Drugog objašnjenja nema. Mona me gleda nekako čudno i ja pomislim kako sam možda nešto, od svega toga, ipak rekao na glas. Sranje!
Međutim, ona samo čeka moj odgovor koji na kraju ne dobija, jer ja izgovaram ono što je sve vreme čekala.

- Odlučio sam da odem. - kažem promuklo.

Njene predivne usne razvuku se u osmeh dok me gleda očima punim ljubavi i topline. Voleo bih da joj kažem da me ni jedna žena nikad nije tako gledala, ali ne činim to, jer ne želim da je podsećam na prirodu mog odnosa sa drugim ženama.
Mona mi priđe i supusti svoje prste na moj obraz. Pomiluje me nežno, a ja na kratko zatvorim oči. Ne znam da li bih mogao sve ovo bez nje.

- Drago mi je što to čujem. - radost u njenom glasu načisto me je ganula.
- Ne brini, vratiću se do venčanja. -
- Ne brinem. -
- Hoćeš sa mnom? -
- Ne... ovog puta. Ali to ne znači da ne želim da me upoznaš sa svojom majkom. -
- Jesi li sigurna da si stvarna? -

Nasmejala se slatko i od srca.

- Zašto? - pitala je i dalje se smeškajući.
- Onako. -

Privukao sam je u zagrljaj i dugo je tako držao. Na kraju sam joj spustio nekoliko poljubaca na vrat, pa je bez reči ostavio i požurio napolje.