ŽIGOLO

15. poglavlje

- Laura... - ponovim tupavo, jer je izgleda to jedina reč koju trenutno umem da izgovorim.

Vidim joj suze u očima dok lagno, kao u molitvi, podiže ruke do svog lica i šakama prekriva usta. Trenutak kasnije te iste ruke putuju prema meni, kače mi se oko vrata i povlače me u zagrljaj koji me tera da progutam nešto što bi, u suprotnom, razotkrilo sve što se upravo gomila u meni.

- Bože, ne mogu da verujem da si to stvarno ti! Da si ovde! - mrmlja lica zagnjurenog u moj vrat.

I moje se ruke kreću polako sve dok ih napokon ne spustim na njena leđa. Radim to pažljivo kao da se plašim da je ona samo priviđenje i ništa više. Kao da bi malo jači dodir moga da je razveje u mojim rukama.
Kad podignem glavu Monine ogromne oči odmah privuku moj pogled. Vidim zbunjenost u njenom. Vidim pitanja i strah i, tako mi svega, voleo bih da joj odmah objasnim kako nema razloga za isti, ali ogromna knedla još uvek se baškari u mom grlu dok mi se čini da nikada neću povratiti moć govora.
I dalje drži dete u rukama i izgleda da ga je koliko - toliko umirila.
Ali sada je Laura ta koja plače. Osećam kako se trese u mojim rukama. Čujem njene prigušene jecaje dok njene suze lagano kvase moju majicu.
Ne mogu da se pomerim. Ne znam koliko dugo stojimo tako. Vreme kao da je dobilo neku novu dimenziju otkad sam je sreo. Grlim je sve dok ona ne odluči da se odmakne od mene. Šmrcne pa postiđeno spusti glavu u pokušaju da otre suze sa svog lica. Kada je ponovo podigne mene zaboli ljubav koju vidim u njenim očima. Dete se ovog puta oglasi malo jače i ona se kao oparena okrene prema njemu.

- Izvini, molim te... Ja... Nisam očekivala... - spetlja se u pokušaju da se obrati Moni dok joj ova pruža uplakano dete.
- Nema veze... - odvrati Mona hrapavo.

Stojim i gledam ih i ne mogu da verujem da su tu, jedna pored druge. Dve veoma važne žene u mom životu. Jedna je to oduvek bila, a druga je to tek nedavno postala. Svejedno, ni jednoj ni drugoj nikada nisam rekao koliko su mi bitne.

- Mona... - pozovem je, a ona odlepi pogled od Laure i upre ga u mene.

Slabašni osmeh koji je namenila njoj nestao joj je sa usana čim me je pogledala.

- Mona, ovo je Laura. Moja sestra. - kažem, a Monine oči se rašire u nemom iznenađenju. - Laura, ovo je Mona. Moja devojka. -

Laura odjednom deluje mnogo pribranije. Usne joj se šire u osmeh kad čuje ko je Mona pa je, sa sve detetom u jednoj ruci, zagrli onom slobodnom.

- O, tako mi je drago što smo se upoznale. I što si baš ti stala da mi pomogneš. Nisam ti ni zahvalila. Izvini. Sve se odigralo tako brzo. Kada sam videla Maksa... Izvini... Malo sam se pogubila. Dugo... dugo ga nisam videla. - Laura je srdačna, ali sve to traje jako kratko, jer ponovo počinje da plače.
- Nemoj. Nemoj, molim te, da se izvinjavaš. I meni je drago što sam te upoznala. - odgovara Mona vidno potrešena zbog Laurinih suza.

Glasni zvuk dečijeg negodovanja natera nas da pogledamo u dečaka u Laurinim rukama. Ne razumem se u bebe i nemam pojma koliko je ovaj mališa star, ali rekao bih da još uvek ne hoda.
Laura se nasmeje kroz suze.

- Nisam vas upoznala. Makse, ovo je Mateo. Moj sin. Mateo, ovo je tvoj ujak Maks. - kaže, a suze kao da joj sada jurišaju niz obraze.

Gledam u prelepog dečaka bucmastih obraza, a on mi uzvraća velikim plavim očima. Usudim se da mu pomilujem glavicu i na kratko zatvorim oči kad pod rukom osetim meku, svilenkastu kosu. Nisam znao da moja sestra ima dete. Nisam znao ništa o njoj, o njenom životu u proteklih petnaest godina. Nešto me zbog toga stisne u grudima. Nešto jako i nemilosrdno.
Zavučem ruku ispod košulje i stisnem mesto na grudima za koje sam siguran da će se otvoriti. Jebem ti sve, ne želim da me strčka strefi baš sad.