ŽIGOLO

14. poglavlje

Još uvek sam stajala pored prozora kada mi je zazvonio mobilni telefon. Široko se osmehnem kad vidim Elino ime na ekranu. Imam osećaj kao da se nismo čule nedeljama iako uopšte nije tako.

- Nemaš pojma koliko mi je drago što si pozvala! - kažem čim se javim.
- Mona... - odvrati ona zvučeći strašno zabrinuto.
- Šta nije u redu? - odmah ispalim, jer mora da nešto debelo ne štima.

Eli je neko ko retko kad sebi dozvoljava ozbiljnu zabrinutost. Ona uvek ima rešenje za svaki problem i ponekad posmatra stvari toliko pozitivno da je to nepodnošljivo.

- Jesam li ja drolja? - pita me, a ja zatrepćem pitajući se da li sam dobro čula.
- Kakvo je to pitanje, za ime sveta?! -
- Potpuno na mestu s obzirom na to šta sam uradila! I znaš šta je najgore od svega?! Ne mogu da se nateram da se pokajem! Jednostavno ne mogu! -
- Ja tebe ništa ne razumem! Molim te, kreni redom i lepo mi objasni šta si to tako strašno uradila! -
- Jutros sam na parkingu udarila nekog tipa. Mislim, njegova kola. -
- Dobro. I kakve to veze ima sa tvojom novonastalom droljastom prirodom? - pitam jedva suzbijajući smeh, jer mi ovaj razgovor zvuči sve luđe i besmislenije.
- Trebalo je da se nađemo malo kasnije kako bismo se dogovorili oko nadoknade štete. -
- I? -
- I završili smo u krevetu. - ispali, a ja ne izdržim već počnem da se smejem na sav glas.
- Kako ste, pobogu, od nadoknade štete stigli do kreveta?! -
- Ne znam. Jutros sam bila u gužvi. Žurila sam i zato sam mu rekla da dođe do onog kafića blizu moje firme. Ali tamo je, baš u tom trenutku, bila tolika gužva da ni jedan sto nije bio slobodan. Trebalo je da samo odemo u neki drugi kafić, ali ja... Ne znam. Kada se pojavio pomislila sam kako dobro izgleda i, kunem ti se, nešto se dogodilo kada mi se približio. Nešto me je prodrmalo. Nisam ni bila svesna šta ću reći sve dok nisam čula sebe kako mu predlažem da odemo kod mene na kafu. -
- Da li je visok? - pitam ubeđena da je tip bandera i da je ona pala na njega samo iz tog razloga.
- Jeste, ali ne onoliko koliko ti misliš. -
- Opa! Ovo su neki novi momenti. -
- Nije smešno, Mona. -
- Pa nije ni kraj sveta. I ranije si imala veze za jednu noć. -
- Da, ali ovo sad zvuči kao da sam ga odvukla u krevet kako bih izbegla da mu nadoknadim štetu. -
- Kome zvuči? Tebi? Njemu? Ne pričaj svašta! Dopao ti se! Kliknuli ste! Zato se sve završilo tako kako se završilo. -
- Ali na kraju nismo ni pričali o šteti! -
- Nisam ni mislila da jeste! -

Eli zakuka u slušalicu. Nije ličilo na nju da bude toliko zabrinuta oko nečega. Bila je mnogo slobodnija i opuštenija od mene i imala je drugačiji pristup vezama i životu uopšte. Možda je nešto u vezi tog tipa drugačije. Možda joj se baš ozbiljno svideo. Kako god, osećala sam da je sve u vezi njega osetljiv teren pa sam nastavila oprezno.

- Šta znaš o njemu? -
- Broj telefona i da se zove Toni. -
- Vidim da baš niste gubili vreme na razgovor. -
- Tako nekako. Mislim da ću ga videti ponovo. -
- Rekao ti je da želi da se vidite ponovo? -
- Ne, ali ubeđena sam da će me pozvati. -  odgovorila je odjednom sva puna nade, a ja nisam mogla da se ne zapitam gde je nestala zabrinutost vezana za njen sopstveni moral.
- Želiš da ga vidiš ponovo? - pitala sam iako je odgovor bio i više nego očigledan.
- Misliš da je to loše? - na moje pitanje odgovorila je pitanjem.

Međutim, nisam ni stigla da joj odgovorim zato što je ona sama odgovorila umesto mene.

- Pretpostavljam da nije ukoliko i on želi da vidi mene. A ukoliko ne želi... - glas joj je utihnuo i ona je odjednom ućutala.

Sve ovo uopšte nije ličilo na nju. Bila je smušena i raspoloženje joj se menjalo u trenutku. Navikla sam na onu hrabru Eli koja je imala veća muda od većine muškaraca, a bila toliko sićušna da biste lako mogli da je pomešate sa nekom devojčicom. A sada se tako i ponašala. Kao zbunjena i uplašena, pa čak i pomalo zaljubljena, devojčica. Bila sam zatečena. Nisam htela da je uplašim i zato sam odlučila da se samo malo našalim kako bih je opustila.