Lucia je mlada, neiskusna devojka željna ljubavi i avanture.
Jednog sasvim običnog dana sreće čoveka koji je izgledao kao njen muškarac iz snova, ne sluteći šta će se desiti ako se upusti u avanturu sa njim...
Toliko je bila potrešena nakon saznanja da je Filipo oženjen, da je pala u nesvest. Mia je od straha počela da vrišti, tako da su je svi zaposleni čuli i brzo pritekli u pomoć. Mario je utrčao poslednji i kleknuo na pod pored nje, te joj je proveravao puls.
"Živa je. Pozovite hitnu odmah, a ja ću je odneti u svoju kancelariju"-rekao je vidno uznemiren, te je uze u svoje naručje i podje u pravcu svoje kancelarije.
"Već smo pozvali, na putu su ka nama."-reče jedan od momaka koji je dotrčao kada je prethodno čuo vrisak.
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
Spustio ju je na trosed koji se nalazio u jednom ćošku njegove kancelarije. Ležala je i dalje bez svesti. Kosa joj je prekrila lice, te je on sklonio njene pramenove u stranu. Delovao je skroz izbezumljeno i uplašeno. Nikada do sada ga ovakvog nisu videli. Okrenuo se i pogledao u Miu.
"Rekla si joj?"-upita je.
Nije imala snage da odgovori, već je samo klimnula glavom potvrdno i gledala u Luciu. Suze su joj same navirale na oči, a telo joj se treslo. Iako je znala da je živa i da je verovatno samo u nesvesti, uplašila se za nju. Sve vreme je preispitivala svoj postupak i razmišljala da li je ipak bilo ispravno to što joj je ona saopštila.
"Nisam mogla ni da naslutim da će ovako reagovati.. Bože, nisam znala da se za kratko vreme toliko vezala za njega"-rekla je u sebi.
Mia i Mario su sve vreme gledali u nju. Ni sekunde nisu odvojili svoj pogled sa nje, isčekivajući da će se nešto desiti. I desilo se. Polako je počela da se mrda na kožnom trosedu i nevoljno otvarala oči uz blago mrštenje. U vazduhu se osetilo da njih dvoje sada malo lakše dišu.
Lucia p.o.v
Pre nego što sam otvorila oči, čula sam glasove oko sebe, ali nejasno. Kao da sam u nekom tunelu, i ja i ljudi oko mene. Nisam odmah mogla da razaznam čiji su. Polako podižem svoje kapke na gore i ugledam dva zabrinuta lica kako zure u mene. Mia i Mario. Počela sam teško da dišem. Tada mi je došlo u glavu ono čega se poslednjeg sećam, a to su Miine reči. "Filipo Romano je oženjen" koje mi i sada duboko odzvanjaju u glavi. Gledam u njih dvoje, ali kroz njih. Razmišljam o svemu i pitam se, zašto je ovo baš meni moralo da se dogodi?
Oops! This image does not follow our content guidelines. To continue publishing, please remove it or upload a different image.
"Hej, jesi dobro? Jako smo se zabrinuli za tebe"-reče Mia, te mi je prišla i čučnula pored mene. Svoju šaku je stavila preko moje i čvrsto je stegla. Primetila sam da joj je lice vlažno a oči pune suza.
"Dobro sam ne brini"-rekoh te joj se blago osmehnu.
U tom momentu, ušli su nekakvi bolničari. Trebalo mi je par trenutaka da shvatim da je to hitna pomoć i da su je zvali zbog mene.
"Šta se dogodilo?"-upita jedna doktorka te pridje meni sa nekakvom torbom.
"Onesvestila se"-odgovori Mario, a ja sam u tom momentu ustala iz ležećeg položaja.
"Samo sam se onesvestila, nije ništa ozbiljno. Oprostite, ali nema potrebe da me pregledate"-rekoh, te sam ustala i krenula ka vratima.
Svi su buljili u mene.
"Lucia sačekaj, možda je bolje da te ipak pregledaju.."-reče Mia te potrča za mnom i uhvati me za nadlakticu.
"Nema potrebe u redu je"-rekoh, a zatim sam se okrenula ka Mariu "I da, želim da ti kažem da više ne želim da radim ovde, dajem otkaz."
Odlučno rekoh, i usput primetih njegov pogled. Bio je iznenadjen, uplašen, nervozan, a isto tako sam primetila i da je pogledom prešao preko celog mog tela. Ćutao je. Ništa nije rekao na moje reči. Doktori su se pokupili i otišli, a ja sam krenula ka izlazu.
"Čekaj Lucia, jesi sigurno dobro? Gde ćeš?"-potrčala je za mnom.
"Mia ja ne želim da budem više ovde, idem kući. I ne, nije do tebe nemoj da brineš. Ti si bila iskrena i hvala ti do neba što si me spasila laži i obmana, to ću beskrajno da cenim"-rekoh uz mali smešak, te sam primetila da joj je malo laknulo. Bila je isuviše uplašena.
"U redu, ako misliš da je bolje da odeš onda te podržavam. Ali želim da mi dopustiš da te ja odvezem kući"
Nasmejala sam se i klimnula glavom.
"Prihvatam tvoju vožnju"-odgovorih te smo ušle u auto.
Usput nismo nešto preterano razgovarale, ali znam da ćemo uskoro nadoknaditi to. Ipak smo mi jako dobre drugarice, a meni će ipak trebati malo vremena da zaboravim na ovog gada.
"Aghhh, zašto se za mene uvek lepe samo lažovi i foliranti?"-prosiktah u sebi.
